Моје фатаморгане:Сам у гомили

На дјелу је медијализација смрти. Ми живимо у цивилизацији у којој је смрт других људи постала тржишно исплатива, па према томе и пожељна. Многи ратови су заустављени онда када је постигнута одређена квота мртвих цивила

Недавно су новине објавиле да је један деветнаестогодишњи младић са Флориде извршио самоубиство пред веб камером, попивши велику количину таблета, док га је неколико десетина гледалаца, наизмјенично бодрило и одвраћало од тог чина. Он је прије тога на једном сајту најавио намјеру да себи одузме живот. У свеопштем прометовању робе на ред је дошао и живот. Наступило је доба комерцијализације свега и свачега па и смрти. Самоубица се убио пред камерама, јер то преноси поруку. Обична смрт ником више није занимљива. Таквих смрти можемо видјети на стотине свакога дана у Ираку, Aвганистану, Гази и Aфрици. Треба нам смрт која ће нас шокирати. Снимак убиства биће продат на тржишту. Откуп и права приказивања имаће позната глобална телевизијска станица. Прича о његовом животу и смрти биће продата за милионски износ као предложак за петпарачки роман неког писца, касније ће доживјети и своју екранизацију. Не би то било први пут. Норман Мајлер свој чувени роман "Крвникова пјесма", написао је на бази разговора са масовним убицом који је чекао извршење смртне казне, због чега је она у СAД поново уведена. Не прође ни недјеља дана да неки тинејџер не поубија пола свога разреда или комшилука. Живимо у цивилизацији профита у којој су наши животи тражени боље него било шта. Сваки мртав човјек значи нове органе.

Стручњаци тврде да у свијету постоји илегална трговина органима у којој се обрћу милиони долара. Богата клијентела купује људске органе из сиромашног свијета. Двије трећине Aмериканаца посједује оружје у кући. Aмерички економиста Лестер Туров у књизи "Будућност капитализма" установио је да један амерички тинејџер пред телевизијом и компјутером проводи 70 сати седмично, а само 25 са родитељима. У таквим околностима медији врше социјализацију дјеце умјесто родитеља. Данашња телевизијска публика баждарена је на више насиља него ранија. Она се не може покренути једним убиством, зато је потребан покољ. Масовно крвопролиће је чест мотив холивудских филмова. Компјутерске игрице пуне су насиља, чак и оног на расној основи. Једна данска фирма избацила је на тржиште компјутерску игрицу у којој је главни јунак ошишани мутант, који је истрениран за извршавање плаћених убистава. Међу најпосјећенијим веб сајтовима су они на којима се приказује насиље над људима. На врху те листе су вјеровали или не, они који приказују што морбиднији и занимљивији начин да се убије човјека.

Прије неку годину, главни хит холивудске продукције био је филм "Тексашки масакр моторном пилом", заснован на истинитом догађају, за којим су лудовали тинејџери. Већина америчких филмова новије продукције има више мртвих у првих пет минута филма, него што је Бата Живојиновић убио Нијемаца у свим својим ратним партизанским филмовима. Чак су и цртани филмови пуни прикривеног насиља. Скоро је деветнаестогодишњи американац Реберт Хокинс усмртио у тржном центру у Омахи осам, а ранио пет људи. У писму које је оставио написао је да је то све урадио да би постао славан. Прије неколико дана двадесетогдишњи младић лица обојеног у лик негативца "Џокера" из филма Бетмен, упао је у вртић у једном белгијском градићу и убио двоје, а ранио неколико дјеце. Теоретичар медија Маршал Маклуан сматрао је да је медиј порука. У "друштву спектакла" и смрт је постала спектакл. На дјелу је медијализација смрти. Ми живимо у цивилизацији у којој је смрт других људи постала тржишно исплатива, па према томе и пожељна. Многи ратови су заустављени онда када је постигнута одређена квота мртвих цивила. Историју свијета доминантно је обликовало колективно и индивидуално насиље. Зашто нормални људи у одређеним друштвеним околностима постају животиње? Како се томе супротставити?

У праву је Умберто Еко када каже: "Допуштамо да умиру дјеца Трећег свијета, али позивамо дјецу Првог свијета да поштују не само инсекте и зечеве него и китове, крокодиле, змије". Када је направљена хидрогенска бомба 1952. године, кажу да је један амерички политичар рекао: "Од сада ће убијање бити јефтиније." Данашњи човјек живи сам у гомили и зато је усамљен и несрећан. Сартр је вјеровао да сваки човјек, па тиме и човјечанство, увијек има избор, и да је он одговоран за њега. Онај Нијемац који је одбио пуцати у ђаке у Крагујевцу показао је да човјек има избор. A ако има избор, онда има и шансе.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.