Моје фатаморгане: Живот у судијској надокнади времена

Свети Aугустин је говорио "Ја знам шта је вријеме, све док ме не упитају за дефиницију". Ранко Маринковић, познати хрватски књижевник, био је нешто директнији: "Ја мрзим вријеме, убицу свога живота." Хронични недостатак времена којем је изложен савремени човјек најбоље се види у опадању комуникације са другима људима.

Данас је комуникација међу људима редукована на минимум, са тенденцијом сталног даљег скраћивања. Вријеме се сабија и сужава, и вртоглаво убрзава. У средњем вијеку човјек је мирно и полако трошио своје вријеме. Савремени човјек је увијек у заостатку, води сталну борбу са временом и никад га нема. Лично виђење и сусрет људи данас замјењују кратким разговором телефоном. Телефонски разговори, некада дуги и садржајни, данас су сведени на најкраће могуће форме. Као замјена добро дође преслушавање порука са телефонске секретарице. Мобилна телефонија омогућила нам је минималну комуникацију SMS порукама. Е-mail поруке путем електронске поште замијениле су некада дуга и жељно чекана писма. Поштари данас не доносе писма, него рачуне. Јер, нико ником више не пише писма. Људима, једноставно, нема ко да пише. Нити то очекују. Живот постаје кратка форма која више не пише романе. Видео клип веселе породице из града шаље се баки у далеки завичај. Нису се видјели десетак година. Живот се режира попут телевизијских спотова, по могућности што краће, а ефектније. Визуелне сензације Интернетом су супституција за стварни живот. Живимо у симулакруму, у којем сурогати дуплирају стварни живот. Копије су замијениле оригинал. Фејсбук је замијенио друштво, пријатеље, компу, шквадру, рају, банду итд. Дублери су ту. Романи су краћи него прије. Данас писати "Рат и мир" била би чиста лудост, јер такве књиге једноставно читаоци немају времена да читају. Дјеци се продају класици у дајџест издању и скраћеној верзији. Нема више романа ријеке. Данас дјеца ријетко читају књиге, а превише времена проводе за компјутером. Ми смо били генерација "Гутембергове галаксије", а данашња дјеца су генерација визуелних умјетности и комуникација. Живот се претворио у сајенс фикшн са специјалним ефектима. Минимализам је постао животна филозофија нашег доба. Сви су прешли на афоризме. Најкраћу могућу форму. Људи немају стрпљења ни времена за друге људе. Отуђење је комплетно. Недостатак времена је општа одлика нашег доба. Имам само један минут, рећи ће вам свако. Сахране се своде на опроштајни говор од три минута, иначе нико неће да слуша тугу дужу од тог времена. Убрзање живота је стопостотно. Наше реално вријеме се стално смањује, док се наше виртуелно вријеме генерално повећава. Вријеме пролази. Оно колабира. Вријеме ће на крају појести сам живот. Скратиће нас за вријеме. A то је смрт. Чисти недостатак времена. Краткоћа која убија, вријеме и људе. Са растом стандарда живот се продужава, а реално постаје све краћи. На крају не остаје ништа, осим епитафа на споменику. Кратко да не може краће. Историја времена се згушњава. На дјелу је убрзање историје у димензији времена, и скраћивање у димензији простора. Сабијање времена има своју цијену. Стално нам недостаје. У будућности борићемо се за вријеме. Људи ће имати свега, али неће имати времена. Ми смо постали заробљеници времена. Некада је животу пролазило вријеме, а данас времену пролази живот. Вријеме је новац, каже народна изрека. Никакав новац не може купити изгубљено вријеме. У књизи "Живот послије Бога", Даглас Копланд пише о времену: "Ми памтимо, сјећамо се, имамо успомене и сваки секунд морамо издржати у агонично бескрајном времену." Највећи скептик, циник и нихилиста међу мислиоцима, Емил Сиоран написао је књигу, индикативног наслова, "Пад у вријеме". Незаборавни Зуко Џумхур је сматрао да сваки човјек у животу има тачно одређени број корака, а од његове брзине ходања, зависи како ће их потрошити. Кад нам сат живота откуца крај утакмице, сви се надамо судијској надокнади времена. Сви би да играју продужетке, барем за два минута.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.