Моје Фатаморгане: Зид који је пао на нас

Прије двадесет година у провали народног незадовољства срушен је Берлински зид, симбол хладноратовске подјеле између Истока и Запада, слободног свијета и комунизма, како се тада говорило.

Усљед блоковске конфронтације, заштићен великим зидом, из хладног Сибира, Никита Хрушчов је могао изјавити шездесетих година: "Првог дана Трећег свјетског рата изгорјеће СР Њемачка." Рушење зида био је планетарни догађај који је промијенио будућу историју свијета. Свијет су обишле слике гњевних грађана који су у ноћи између деветог и десетог новембра 1989. године, маљевима, чекићима, крамповима, пијуцима и лопатама јуришали на бетонску грдосију, која им је деценијама ограничавала слободу кретања и раздвајала их од њихових сународника на другој страни.

Берлински зид стајао је деценијама, попут судбине на путу онима који су га хтјели прећи. Симболички пад зида започео је крајем осамдесетих година када је Михаил Горбачов, комунистички вођа СССР, покренуо реформе којима је свим земљама унутар Источног блока омогућено да саме изаберу своју унутрашњу политику. Ова реформа, у шали названа Синатрина, по његовој чувеној пјесми "Мy њаy", довела је до масовних демонстрација, протеста и низа револуција у источној Европи, током 1989. године, којима је срушен комунизам. Тог деветог новембра 1989. године стотине хиљада људи из Источне Њемачке кренули су преко новоотворене границе према Западу. Масе младих рушили су, бушили и ломили посљедње остатке ове необичне грађевине, за који је Ерих Хонекер, бивши неприкосновени владар комунистичке ДДР, вјеровао да ће стајати још стотину година. Те хладне новембарске ноћи, нашле су се и љестве и на зид су се попели њемачки канцелар Хелмут Кол и бивши градоначелник Берлина и канцелар Њемачке Вили Брант. Усхићена маса је узвикивала "Ми смо народ", које се недуго након уједињења Њемачке, претворило у "Ми смо један народ".

У таласу народних протеста у кратком времену нестали су комунистички режими на истоку Европе. Читава операција је названа "плишана револуција", мада она у Румунији нимало није била тако романтична. Пад Берлинског зида био је "велики прасак" у историји, политички догађај без преседана. Такав да је морао бити забиљежен на глобалној телевизијској мрежи. Његов пад пратило је одушевљење које је касније замијењено разочарењем Западом и његовим обећањима. Недуго након његовог пада, исток Европе захватио је вал "Осталгие" за комунизмом, који је свој израз нашао у литератури, умјетности и на филму. Међутим, ретрокомунизам је био само пролазна варијанта естетске радозналости.

Некако у исто вријеме, на простору Југославије дух нових подјела пуштен је из боце. Народни гениј је ту ситуацију описао графитом који се појавио у Бањој Луци те године: "Опет се подиже више зидова, него мостова." На помолу су били ратови на Балкану, који ће резултирати рушењем свих мостова и подизањем нових зидова између блиских народа. Из данашње перспективе посматрано, занимљиво је да су падом Берлинског зида најгоре прошли народи бивше Југославије, који узгред речено, нису тако чврсто били узидани у његове темеље.

Ми смо више ходали по зиду, по његовој ивици, него што смо били унутар његове архитектонике. Зид се срушио на нас и потрпао нас, тако да смо се нашли у крвавом геополитичком експерименту, мјешавини рата, етнонационализма, неолибералне транзиције, шок терапије и дивљег капитализма. Недавно су астрономи открили физички доказ о постојању тзв. "црне рупе", која прождире све, па чак и свјетлост. Како би рекао један овдашњи теоретичар, то значи да ми живимо не само у најбољем од свих свјетова, него и у једином могућем. Овај свијет свакако није врт уживања, можда прије долина суза. Стога, човјек никад неће престати да трага за изгубљеним рајем. Ипак, сви покушаји да се свијет уреди у складу са идеолошким фикцијама увијек завршавају у неком облику пакла на земљи. Зашто је историја покушаја промјене свијета више хорор погрешака, него рационално предвидив избор, остаје отворено питање без јасног одговора.

Зид је срушен, остала је само легенда о њему. Комунизам је претворен у забавни парк на отвореном. У међувремену, подижу се нови зидови, стварни и метафорички. Од оног на граници између Мексика и Aмерике, до оног у Јерусалиму у Светој земљи. Недавно је Славој Жижек, словеначка филозофска звијезда на глобалном небу, изјавио да у сутону капитализма либерално-демократског типа који нестаје, Европа мора потражити свој модел развоја, како не би морала бирати између америчког либералног капитализма и азијског ауторитарног капитализма. Овај пут без нових зидова. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.