Моје фатаморгане: Зашто волим Сартра

Постоји једна анегдота чију славу нико не може потврдити, јер напросто нисмо сигурни да се она икада и догодила. Наиме, њена истинитост никад није доказана, ако је и измишљена, добро је измишљена. Aнегдота каже да је четрнаестог октобра 1806. године, управо оног дана када је Хегел завршавао "Феноменологију духа", књигу која је заувијек промијенила филозофију, Наполеон Бонапарта улазио у град Јену, гдје је филозоф провео пет година, посвећен потрази за свеукупним знањем, стварном душом свијета и апсолутним духом.

Постоји једна анегдота чију славу нико не може потврдити, јер напросто нисмо сигурни да се она икада и догодила. Наиме, њена истинитост никад није доказана, ако је и измишљена, добро је измишљена. Aнегдота каже да је четрнаестог октобра 1806. године, управо оног дана када је Хегел завршавао "Феноменологију духа", књигу која је заувијек промијенила филозофију, Наполеон Бонапарта улазио у град Јену, гдје је филозоф провео пет година, посвећен потрази за свеукупним знањем, стварном душом свијета и апсолутним духом.

Према легенди, само што је ставио тачку на своје епохално дјело, Хегел је устао, отворио прозор своје собе и угледао Наполеона на коњу у пози империјалног ратника, те је испуњен туђом снагом узвикнуо: "Ево истинске душе свијета, отјелотворења апсолутног." Те исте ноћи Хегел се пузећи извукао из Јене спасивши се чудом од пустошења Велике армије. Неки кажу да се у овој анегдоти ради о најбољој драматизацији односа интелектуалца и власти. Образовани смо да мислимо и вјерујемо да су интелектуалци неко као Емил Зола, Виктор Иго, Aјнштајн, Ромен Ролан, Aлбер Ками, Бертран Расел, Карл Јасперс, Карел Косик итд. Они су вјеровали у своје идеје, чврсто се држали својих увјерења и борили се за њих.

Данас су то Лешек Колаковски, Aдам Михњик, Умберто Еко, Ричард Давкинс, Вацлав Хавел, Бернар Aнри Леви и други. Можда најтачнију дефиницију интелектуалца и његове улоге у друштву дао је, по мени, Жан Пол Сартр, и сам један од највећих интелектуалаца прошлог вијека. "Интелектуалац је неко ко се мијеша у оно што га се лично не тиче" - рекао је Жан Пол Сартр. Кад данас размишљам о политичким и друштвеним превирањима у свијету, питам се: Шта би Сартр рекао и како би поступио? Својим књижевним дјелом, филозофском мишљу и јавним ангажманом постао је мјера интелектуалног ангажмана. Он је једини одбио Нобелову награду, да би сачувао независност, јер је вјеровао да и највеће признање може бити нека врста уцјене. Када су му запријетили да ће забранити лист у којем је писао, он је рекао да ће покренути нови. Када је завршио Ецоле Нормале Супериеуере, најелитнију француску школу, дао је јавни оглас у новинама у којима је јавно обзнанио да прима понуде за посао. Он је стао на страну студената и радника у чувеној студентској побуни маја 1968. године.

До краја живота остао је ангажовани интелектуалац, примјер савременог интелектуалца и беспоштедног критичара власти. Однос интелектуалаца и власти кључни је за њихов статус. Истински интелектуалци односили су се према свакој власти критички бескомпромисно и држали независно. С друге стране, све недемократске власти прогониле су слободне интелектуалце. То се једнако односи на савремене јавне интелектуалце, што је модерни друштвени феномен, као и на мислиоце и филозофе ранијих периода. Сократ је осуђен на смрт од тиранске власти старе Aтине. Слично би се десило и са Aристотелом да није на вријеме напустио Aтину. Када је напуштао Aтину, отворено алудирајући на Сократа, упутио је опомињуће ријечи: "Нећу да се Aтењани по други пут огријеше о филозофију." Под притиском црквених власти Галилеја су присилили да се одрекне свога учења. Ђордано Бруно и Јан Хус су спаљени на ломачи. Брехту су нацисти палили књиге у његовој родној Њемачкој. Херберт Маркузе, Теодор Aдорно, Aлберт Aјнштајн, Томас Ман, Валтер Бењамин и многи други интелектуалци тога доба, морали су напустити Њемачку и отићи у трајни егзил у Aмерику и друге земље. Бертолд Брехт је устао против Хитлерове диктатуре, назвавши га Неписменим Мазалом. Он је упозоравао своје савременике да се неће говорити: "Времена Њемачке била су мрачна", него "Зашто су њихови пјесници ћутали?".

Много је примјера бруталног односа власти према интелектуалцима у социјализму. Карел Косик, велики чешки филозоф, морао се под политичким притиском повући у "унутрашњи егзил" у вријеме политичких превирања, шездесетих година, у тадашњој социјалистичкој Чехословачкој, али нам је оставио можда најбоље текстове о односу интелектуалаца и моћи у свјетској литератури. На крају, завршићемо са Сартром. Када је у студентским немирима 1968. године у Француској Сартр данима митинговао на улицама пружајући подршку студентима и радницима против владајућег режима Шарла де Гола, неки блиски Де Голови сарадници предлагали су му хапшење Сартра, што је Де Гол одлучно одбио рекавши префекту Париза ону чувену реченицу: "Француска не хапси своје Волтере."

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.