Моје фатаморгане: Ђорђе Латиновић

На свијету постоје различите књиге о свему и свачему. Свакако најважнија и најпознатија је она прва, Књига постања. Послије су настале друге, више или мање значајне књиге.

Књига утисака, књига жалби, књига смрти, књига Гинисових рекорда, књига занимљивости, књига земљишна, књига бескорисних изума итд. Понекад се учини да не постоји тема у људском животу која није пренесена и записана у књигу. Иако, са светим људима, као што је један папа, није правити комедије, чак се занимљиви живот једног папе нашао у књизи прича и анегдота које је сакупио и објавио Курт Клугер у књизи "Папа се смије". Тако је "добри Папа Јован XXIII" и након своје смрти наставио да живи у сјећању и причама људи, обичних вјерника, радника, мајстора, продавачица на римским пијацама итд. На крају, постоји и књига о књизи, том драгоцјеном људском изуму.

Још ми у глави одзвања мисао коју је Иво Aндрић ставио на почетак својих записа у књизи "Знакови поред пута", у којој извјесни бивши радник на градњи Суецког канала важно изјављује: "Сваки ти је враг у моје либро записан." Ипак, то не значи да су све књиге написане и све теме обрађене. Роман Милана Кундере зове се "Књига смијеха и заборава", која по обичају говори о пролазности живота. Један други велики писац Карлос Фуентес је за ову књигу написао да нас она учи да нам смрт не одузима будућност него прошлост. Нешто размишљам, како би неке књиге свакако требало написати. Рецимо, каталог свјетских националних јела, гдје би се на једном мјесту видјела свјетска народна кухиња. Тако би из ње учили како се праве, а не само једу, суши, тортиља, пица, ћевапчићи и слично. Вјерујем да се сваком човјеку понекад дешавају неке пријатне и занимљиве ствари. Мени су се десиле небројено пута.

Зато би требало отворити књигу у којој би се записивале све ове приче и доживљаји. "Aнегдоте су ситни прах које просипају иза себе велики људи", рекао је једном Волтер. Много је више анегдота обичних људи за које не знамо. Њих сакупити, објавити и тако сачувати за будућност, био би велики дар књижевности. Када би неки антологичар успио сабрати све ведре, занимљиве, смијешне приче и духовите згоде које су се десиле разним људима, била би то највећа књига на свијету, у којој би се могао препознати сваки човјек. Била би то вјечна књига смијеха и незаборава. Сваки човјек на свијету би у ту књигу додао неку своју причу, згоду или доживљај. Био би то величанствен доказ људског трајања и постојања. Била би то књига коју би сваки човјек могао једнако сматрати својом и заједничком са другим људима. Ево неколико цртица из мог живота, које су се десиле или можда нису, али су свакако миле људској души жељној мира и ведрине, које би и сам приложио тој чудесној књизи.

Прича прва. Крајем шездесетих година живио сам у Босанској Крупи. Моја најстарија сестра родила је кћерку по имену Хермина. Тако сам ја, са својих седам година, постао ујак. Сви су у кући због тога догађаја били радосни. Једино ја нисам имао појма шта се дешава. Када су моји родитељи дошли и казали ми да сам постао ујак, ја сам почео да плачем и вичем да ја нећу да будем ујак, ултимативно захтијевајући да то буде моја сестра близнакиња Мира.

Прича друга. Када сам ја осамдесетих година студирао у Сарајеву политичке науке, у собици до моје, у приземљу једне приватне куће на Aнексу, становао је један млади студент енглеског језика из Врпоља, из Хрватске, по имену Жељо Малић. То је било драго и интересантно створење, пуно духа и спортског знања. Фанатични навијач сплитског Хајдука, квизовски начитан, боем и страствени пушач црне цигарете "опатије". Једног дана дође ми и пита ме шта му оно значи "Продавница јуфке и кадаифа". Велим ја, то је продавница тјестенине, посебних кора за пите и колаче, итд., муљам ја, чега сам се могао сјетити. На то ће ми он: "A, видиш, ја сам мислио да су то неки муж и жена, власници радње."

Прича трећа. Негдје средином 1999. године сретнем ја у Бањој Луци, наравно у кафани, а гдје би друго, "Код Милутина" у Банском двору, Бранка Чучка, познатог пјесника и боема, посљедњег предратног секретара Удружења књижевника БиХ. Ми смо се познавали из Сарајева, још прије рата, из Дома писаца, гдје сам ја често навраћао, а он са својим друштвом дежурних пјесника и писаца данима сједио, пио и играо шах. Како се нисмо дуго видјели, приликом поновног сусрета ја се представим, и у џемсбондовском стилу кажем: Ја сам Латиновић, Ђорђе Латиновић. На то се Бранко насмијао и у свом шеретском стилу рекао: "Чуј Ђорђе, па Латиновић. Ти си Ћирилов, а не Латиновић!" Тако сам, барем за тренутак, постао Ђорђе Ћирилов.

Књига смијеха и незаборава

Када би неки антологичар успио сабрати све ведре, занимљиве, смијешне приче и духовите згоде које су се десиле разним људима, била би то највећа књига на свијету, у којој би се могао препознати сваки човјек. Била би то вјечна књига смијеха и незаборава

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.