Моје фатаморгане: Било једном у Сарајеву

Ни Олимпијске игре не могу без глобалне и локалне политике. Говорило се да су Игре додијељене тадашњој Југославији, јер је као несврстана земља давала мање повода за хладноратовске бојкоте који су тих деценија редовно пратили свјетска спортска такмичења.

       Сјећам се као да је јуче било. Био сам студент треће године факултета политичких наука. И сад видим, као прије двадесет пет година, из своје мале подстанарске студентске собице у Приједорској улици, на Aнексу, камено лице предсједника Предсједништва СФРЈ Мике Шпиљка, како на стадиону "Кошево" свечано проглашава 14. Зимске олимпијске игре '84 године у Сарајеву, отвореним, са оним карактеристичним котрљајућим словом "р" у изговору. Видим збуњеног Бојана Крижаја, како се мешкољи док покушава да се присјети текста заклетве који је заборавио. Дан прије тога Сарајево је било без снијега. Сви су се молили да падне снијег и Игре почну. У ноћи након отварања снијег је пао, и Игре су могле почети. Било је то оно непоновљиво вријеме, када људи осјећају да раде нешто заједно и велико, с пуно љубави и усхићења. У ваздуху је лебдјела нека неописива еуфорија која ти даје илузију да си центар свијета. То се осјећало на сваком кораку. Окрајке тога времена носимо сви који смо то доживјели. Сјећам се како су Кирка Дагласа славног холивудског глумца, обунарили локални угоститељи. Ствар је била математички проста. Конобар је у ресторану на Башчаршији у олимпијском заносу, госту из Aмерике сабрао рачун и датум, па је овај изашао до астрономског износа с једном нулом вишка. Додавање једне нуле подигло је цијену, али је умањило репутацију куће. Ствар је одмах била сређена рутинском интервенцијом финансијске полиције. Новац је враћен госту уз лично извињење градоначелника. Један мој пријатељ је у то доба радио у сарајевској пошти на брзим доставама. По његовом причању најисплативија ствар, тих дана, била је достављање телеграма и честитки такмичарима и гостима из далеког свијета. Сваки телеграм који би поштари донијели у олимпијско село на Јахорину, пружао је доносиоцу до 100 долара бакшиша. Социјалистички пролетери одмах су се бацили у воде тржишне економије, и кренули сами да праве фиктивне честитке и телеграме олимпијцима. Када је Јуре Франко освојио сребрену медаљу у велеслалому, једину за Југославију, публика му се захвалила транспарентом, на којем је писало: "Волимо Јурека више него бурека." Ни Олимпијске игре не могу без глобалне и локалне политике. Говорило се да су Игре додијељене тадашњој Југославији, јер је као несврстана земља давала мање повода за хладноратовске бојкоте који су тих деценија редовно пратили свјетска спортска такмичења. Неки вјерују да је то учињено из разлога да се Игре као симбол свјетског мира и братства међу људима, одрже у граду који је био на историјској карти означен по започињању Првог свјетског рата. Тако су 14. Зимске олимпијске игре у Сарајеву биле прве и посљедње игре организоване у једној социјалистичкој земљи. Плаши ме овај историјски факт. Некако, сви догађаји у нашој историји имају ту судбинску црту и значење. Или су први или посљедњи, а најчешће су и први и посљедњи. На ум ми пада досјетка добрих старих над/реалиста из "Примуса", емисије омладинског програма Радио Сарајева, чији су статистичари установили, да сваки непарни свјетски рат почиње у Сарајеву. И на домаћем терену могле су се чути разне приче, које су долазиле из политичке кухиње локалног подземља. У потаји се говоркало да је Сарајево добило Олимпијаду захваљујући политичким амбицијама Бранка Микулића. За оне склоне теоријама завјере, то је већ тада био јасан знак демонстрације самосталности и независности БиХ унутар Југославије. Они мање упућени смијали су се на свој рачун разним причама и вицевима, смишљеним само за ову прилику. Један од њих односио се на маскоту ЗОИ '84, чувеног Вучка. Чим је овај мали вучић изабран за маскоту Игара, народ се у свом ведром духу одмах запитао: Шта је Вучко по националности? И сам одговорио: Муслиман, а објашњење  је било: "Гдје си видио да је вук појео прасе, већ увијек јагње." Олимпијски пламен се угасио. Недуго након тога  плануле су неке друге ватре, у којима ће нестати многи људи и градови, па и сјећање на Зимске олимпијске игре у Сарајеву. Олимпијске игре замијениле су ратне игре, у којима није било побједника ни медаља. Колективно сјећање на Зимске олимпијске игре у Сарајеву '84, се истопило попут снијега ових фебруарских дана. Остао је само музеј.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.