Млади глумац Павле Павић за "Глас": Улога звијери за мене је као лијек

Још као студент на часовима технике гласа, кад бисмо имали неке вјежбе које се тичу мјузикла, обично бих о томе маштао. Mjузиклje један од мојих омиљених жанрова, одувијек сам имао жељу да се опробам у томе.
Рекао је ово за "Глас Српске" један од најталентованијих глумаца млађе генерације Павле Павић коментаришући своје искуство у раду на представи "Љепотица и звијер" која је премијерно изведена у децембру прошле године у ГП "Јазавац" .
- Морам да признам да сам са пуно воље и елана ушао у све то, некако кад човјек уђе у тај посао с таквим надахнућем онда му све иде лако. Што се тиче само музичког аспекта било је много забавно те сасвим инспиративно. Много ме је све то испуњавало. Музику је компоновао Злаја (Златан Мирић). Диван човјек, а при томе тако једноставан за сарадњу што је сигурно олакшавајуће било за нас глумце током процеса - рекао је Павић.
ГЛАС: Ово није Ваша прва сарадња са редитељком Александром Спасојевић?
ПАВИЋ: Да, имали смо прилику већ да радимо на представи "Црвенкапина бајка" и ту смо се упознали те на основу тог претходног пројекта било је доста повјерења између нас што је додатно дошло као олакшица у овом новом пројекту. Мени је редитељка дала доста слободе кад је у питању моја улога односно у којем би она смјеру могла да иде те да експериментишем са карактерним цртама лика који тумачим. Наравно, било је неких момената кад је било некаквих назовимо их зачкољица и недоумица током процеса јер смо имали разних рјешења за мој лик. Међутим, чини ми се да смо ипак на крају изабрали она најадекватнија која су ову бајку најбоље обојила те уљепшала на неки наш начин. Мислим да смо направили лијепу представу. Једном ријечју, много сам уживао играјући звијер. Слободно могу да кажем да ми је ова представа дошла као лијек што се не дешава често у нашем послу. Дакле, није било неког дрила, ако ме разумијете, уосталом то сам прошао све на академији тако да... (смијех )
ГЛАС: Крајем прошле године имали сте премијеру са монодрамом "У задњи час". Ријеч о ауторском пројекту који сте дуго спремали, нешто што баш нисмо навикли да гледамо у позоришту бар кад је слово о темама које сте изабрали за овај комад који ће играти још дуго с обзиром на реакције публике и позоришних критичара. Како је све почело?
ПАВИЋ: Монодрама је настала из трећег покушаја што би рекли трећа срећа(смијех) . Монодрама је настала још на академији, тада смо имали задатак од нашег професора глуме да урадимо монодраму с темом "Умјетник и његово дјело". Одлучио сам се за Пучинија. Елем,на почетку је требало да радим монодраму о нашем чувеном пјеснику Чика Змају па сам одустао, затим сам једно вријеме размишљао да се бавим Бранком Радичевићем који је имао прилично буран живот, међутим те његове теме нису ме прожимале, једноставно нисам их осјећао инспиративним у том тренутку јер сам имао нека другачија стремљења и осјећања. Просто, није се поклопило, али за овакав подухват, кад радите монодраму, ипак је потребно да се поклопе неке коцкице. Музика Пучинија ме је одувијек окрепљивала. Увијек сам му се враћао те увијек изнова осјећао његову музику, сигурно је највећи кривац због којег сам заволио оперу. Заиста сам дуго изучавао његов лик и дјело. Видио сам да ту има доста неких сличности и спона између нас двојице што је допринијело да се максимално припремим за овај процес и сигурно сам осјетио једну врсту самопоуздања да га разумијем те да дочарам публици као и све оно кроз шта је прошао тај умјетник. На овом пројекту сам радио пуних годину дана. Припремао сам се студиозно тако што сам причао са људима из струке затим са многим еминентним умјетницима из Београда. Читао сам чланке, приче везане за његов живот, гледао сам разне опере све у корист не би ли што више проникао у најдубље и најтананије нити душе овог великог композитора. Желио сам провући његове идеје, мисли, ставове које се умного чему поклапају са мојим, а његов живот, рад и дјело искористити као медиј да то испричам. Надам се да сам успио у томе.
ГЛАС : Како доживљавате музику која није случајно прва умјетност?
ПАВИЋ: Музичка умјетност посједује универзални језик емоција, није случајно што је она прва умјетност од свих умјетности. Невјероватно шта музика може да уради и да допринесе сваком човјеку јер се са њом тако лако сви споразумијевамо што није случај с осталим умјетностима. Заиста нешто чаробно.
Велика прилика
ГЛАС: Како то изгледа бити у једном великом пројекту НПРС и како је дошло до сарадње. Можете ли рећи коју ријеч више о "Госпођици"?
ПАВИЋ: Сјећам се да сам тада био у Београду на неком фестивалу када сам добио позив од тадашњег умјетничког директора Народног позоришта РС Александра Стојковића Пиксија. Понудили су ми да глумим у тој представи на што сам ја у неком одушевљеном расположењу прихватио, а како и не бих јер ипак сам у том моменту трећа година студија и одједном сам добио прилику да радим класик Иве Андрића.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.