Младен Јуришић за "Глас Српске": Свако вријеме ствара своје хајдуке

Студији лика Освалда Алвинга сам приступао врло опрезно и студиозно. Млади слободоумни уметник, сликар, интелектуалац, који живи слбодно, слободно ради и ствара, без окова и предсрасуда, у слободном Паризу у који га је мајка послала још као дете, враћа се кући на десетогодишљицу смрти свога оца, рањен и сломљен изнутра а ведар и храбар споља, тражи светлост, а прекривају га сенке.

Рекао је ово за "Глас" глумац Младен Јуришић поводом недавне премијере са представом"Авети" у режији Ивана Терзића. Један од талентованијих глумаца млађе генерације каже да Освалдова унутрашња борба није само болест коју је наследио већ и покушај да разуме какав је то живот изграђен око њега.

-Освалд је лик који носи много више од сопствене судбине, одрастао је у ономе што је од њега скривано и потискивано. Његова унутрашња борба није само болест коју је наследио, већ и покушај да разуме какав је то живот изграђен око њега а да му о њему нико ништа није рекао. Он је млади човек који тражи светло, иако зна да га можда неће дочекати. Заједно са Иваном и остатком ансамбла смо радили на томе да то не буде само породична драма из прошлости, већ прича која је актуелна и дан данас. Пратили смо Иванино читање и оно на шта се она најише фокусирала у овом процесу, а то је да исприча оно што често остане између редова - хипокризија, корупција и репесија, како морална, тако и сексуална. И да након несрећног случаја гледамо, уместо одговорности, правимо планове за бизнис. Уместо гриже савести - инвестицију. Како и она сама каже: Авети нису метафора, оне су име за све оно што нас прогања кад истина није добила своје место. Ова представа не тражи да аплаудирате, ни да се сложите. Тражи да погледате. Јер тамо где истина није пожељна - почињу авети.

ГЛАС : Октобарском премијером "Авети“ свечано су отворени Позоришни дани "Миливоје Мартиновић Мартин", а фестивал је имао ове године и посебну тежину јер се обељежавало 75 година од оснивања позоришта "Јанко Веселиновић". Од какве је важности позоришна умјетност за човјека у провинцији, у овом случају Богатићу?

ЈУРИШИЋ:Позоришни фестивал је, заправо, званично почео дан раније откривањем портрета нашег недавно преминулог глумца и управника драмског аматеризма у Богатићу, Бранислава Ковића — једног од оснивача позоришних дана "Миливоје Мартиновић Мартин". Због тога је ово издање фестивала за све нас имало посебну тежину и снажну емоцију, као и велику част и одговорност да се обележи значајан јубилеј позоришта у Богатићу на начин достојан његове традиције.Публика је, поред наших "Авети", имала прилику да ужива у представама позоришта из Црвенке, Уба, Куле, Београда, Сенте, као и у мастер представи нашег младог глумца Драгана Драгог Петровића, која је изведена у част награђених последње вечери фестивала. Разноликост ансамбала и енергије која је тих дана испуњавала сцену, показала је колико је овај фестивал жив, снажан и важан. Позоришна уметност у мањим срединама има огромну вредност. Позориште постаје место где се отварају теме о којима се можда не говори свакодневно, али које су дубоко присутне у животу свих људи. Управо зато овде сусрет публике и представе има посебну топлину: гледаоци долазе са искреном жељом да се повежу, да нешто осете, да чују причу која је можда блиска њиховој. Верујем да позориште у Богатићу има важну мисију — да чува и негује уметност и традицију, да инспирише младе, и да буде место које нас подсећа на емпатију, заједништво и потребу за дијалогом. Зато овај јубилеј за мене има посебну тежину: она говори о томе да смо део једне традиције која траје, расте, има своју публику, своје људе и своју снагу.

ГЛАС: Ибзеном су били многи књижевници и умјетости фасцинирани између осталог и наш нобеловац Иво Андрић.. Шта нуди свијет Ибзенових грађанских драма и само студирање ликова за драмског умјетника?

ЈУРИШИЋ:Ибзен је најчешће извођени драмски писац на свету после Шекспира. Није случајно што је инспирисао многе светске уметнике, па и нашег Иву Андрић. Његове драме наизглед припадају грађанском свету 19. века, али испод те спољашње форме крију се теме које су универзалне и које и данас делују потпуно савремено.Оно што Ибзен нуди глумцу јесте пре свега слојевитост. Његови ликови су у судару између онога што желе да буду и онога што друштво очекује од њих. Свако од њих носи неку пукотину, неку тајну, неку слабост коју покушава да сакрије и управо то чини његову драматургију толико моћном. Ликови не живе само на сени, они се откривају, ломе и преиспитују.Код студије Ибзенових ликова не постији једноставно решење, студија и анализа његових ликова захтевају стрпљење и дубинско читање. У његовим драмама је све прецизно и ништа није случајно ту, и све има последицу.

ГЛАС: Кад смо код аутора капиталног дјела "Хајдук Станка" морамо да Вас питамо да ли постоји у данашњим временима "хајдучије" која би се борила противим тиранства и домаћег издајства која је данас све видљивија у разним друштевним сферама ?

ЈУРИШИЋ:Причa о Хајдук Станку и хајдучији уопште у нашем културном наслеђу никада није била само прича о оружју и одметницима. То је првенствено прича о моралној побуни, о људима који су се супротстављали неправди у времену у којем нису постојале институције које би их штитиле. У данашњем времену, наравно, хајдучиja више не изгледа као некада. Живимо у друштву у којем се борба против тираније и неправде не води по шумама, него кроз одговорност, знање, јавну реч, солидарност и храброст да се ствари назову правим именом. Ако данас постоји ишта што подсећа на ту стару хајдучију, онда је то грађанска храброст - људи који истрају на истини и етици, који одбијају да се помире са апатијом и који се боре за достојанство заједнице. Мислим да свако време ствара своје "хајдуке", само што они данас не носе гуњ и кубуру, већ интегритет и спремност да преузму одговорност. То је можда тише, мање романтично него у књижевности, али је једнако важно и једнако племенито.

ГЛАС: Сјајну улогу направили сте у комаду "Дјеца Сунца" Максима Горког, а у режији талентоване Соње Јовандић. То је улога Јегора. Каква искуства носите из овог узбудљивог пројекта?

ЈУРИШИЋ:Веома леп и занимљив процес. Поред колега са класе, у пројекту су учествовале и колеге са драматургије, сликарства и продукције, и тај пројекат је сјајно водила Соња која је тада била завршна година позоришне режије. Веома ми је дивно то искуство што смо ту представу играли и на малој сцени СНП-а, на Позорју младих.

ГЛАС: Није тајна да сте велики љубитељ поезије те да често волите да говорите стихове у неким одабраним приликама са пријатељама.. Шта она представља за Вас и који су то аутори оставили највећи траг на Вашој души ?

ЈУРИШИЋ: Поезија је за мене један од најискренијих начина да човек разуме себе и свет око себе и да кроз тај начин изрази своја осећања. Оно је тренутак у којем један стих погоди у човеку оно место које је чекало да буде дотакнуто.Постоји много аутора, песника и писаца, домаћих и страних који су ме дотакли, неки и инспирисали. Али мислим да у данашње време цело наше друштво треба да обрати пажњу на стихове Десанке Максимовић и Добрице Ерић.

ГЛАС: Глуму сте студирали у Бањалуци, у класи еминентног професора Велемира Бланића. На што прво помислите кад неко спомене те студентске дане на академији ?

ЈУРИШИЋ: Емпатија. Пријатељство. Машта. Игра. Срећа. Песма. Радња је низ логичних поступака која води ка одређеном  циљу.

ГЛАС: Морамо се осврнути и на седму умјетности. Ту сте такође имали доста лијепих момената и искустава а једна од таквих сигурно је било у Филму"Талог" Бранислава Стошића Јеже , који је добио специјалну нахраду жирија на Сарајево филм фестивалу 2022. године.?

ЈУРИШИЋ:Глума пред камером је различита од позоришне глуме, пре свега у приступу и припреми, и то сам схватио радећи на филму "Талог" Мени је веома драго што је први студентски филм у ком сам учествовао добио награду на тако значајном фестивалу. То је само потврда да се темељан рад и труд исплате.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.