Mladen Jurišić za "Glas Srpske": Svako vrijeme stvara svoje hajduke

Studiji lika Osvalda Alvinga sam pristupao vrlo oprezno i studiozno. Mladi slobodoumni umetnik, slikar, intelektualac, koji živi slbodno, slobodno radi i stvara, bez okova i predsrasuda, u slobodnom Parizu u koji ga je majka poslala još kao dete, vraća se kući na desetogodišljicu smrti svoga oca, ranjen i slomljen iznutra a vedar i hrabar spolja, traži svetlost, a prekrivaju ga senke.

Rekao je ovo za "Glas" glumac Mladen Jurišić povodom nedavne premijere sa predstavom"Aveti" u režiji Ivana Terzića. Jedan od talentovanijih glumaca mlađe generacije kaže da Osvaldova unutrašnja borba nije samo bolest koju je nasledio već i pokušaj da razume kakav je to život izgrađen oko njega.

-Osvald je lik koji nosi mnogo više od sopstvene sudbine, odrastao je u onome što je od njega skrivano i potiskivano. Njegova unutrašnja borba nije samo bolest koju je nasledio, već i pokušaj da razume kakav je to život izgrađen oko njega a da mu o njemu niko ništa nije rekao. On je mladi čovek koji traži svetlo, iako zna da ga možda neće dočekati. Zajedno sa Ivanom i ostatkom ansambla smo radili na tome da to ne bude samo porodična drama iz prošlosti, već priča koja je aktuelna i dan danas. Pratili smo Ivanino čitanje i ono na šta se ona najiše fokusirala u ovom procesu, a to je da ispriča ono što često ostane između redova - hipokrizija, korupcija i repesija, kako moralna, tako i seksualna. I da nakon nesrećnog slučaja gledamo, umesto odgovornosti, pravimo planove za biznis. Umesto griže savesti - investiciju. Kako i ona sama kaže: Aveti nisu metafora, one su ime za sve ono što nas proganja kad istina nije dobila svoje mesto. Ova predstava ne traži da aplaudirate, ni da se složite. Traži da pogledate. Jer tamo gde istina nije poželjna - počinju aveti.

GLAS : Oktobarskom premijerom "Aveti“ svečano su otvoreni Pozorišni dani "Milivoje Martinović Martin", a festival je imao ove godine i posebnu težinu jer se obelježavalo 75 godina od osnivanja pozorišta "Janko Veselinović". Od kakve je važnosti pozorišna umjetnost za čovjeka u provinciji, u ovom slučaju Bogatiću?

JURIŠIĆ:Pozorišni festival je, zapravo, zvanično počeo dan ranije otkrivanjem portreta našeg nedavno preminulog glumca i upravnika dramskog amaterizma u Bogatiću, Branislava Kovića — jednog od osnivača pozorišnih dana "Milivoje Martinović Martin". Zbog toga je ovo izdanje festivala za sve nas imalo posebnu težinu i snažnu emociju, kao i veliku čast i odgovornost da se obeleži značajan jubilej pozorišta u Bogatiću na način dostojan njegove tradicije.Publika je, pored naših "Aveti", imala priliku da uživa u predstavama pozorišta iz Crvenke, Uba, Kule, Beograda, Sente, kao i u master predstavi našeg mladog glumca Dragana Dragog Petrovića, koja je izvedena u čast nagrađenih poslednje večeri festivala. Raznolikost ansambala i energije koja je tih dana ispunjavala scenu, pokazala je koliko je ovaj festival živ, snažan i važan. Pozorišna umetnost u manjim sredinama ima ogromnu vrednost. Pozorište postaje mesto gde se otvaraju teme o kojima se možda ne govori svakodnevno, ali koje su duboko prisutne u životu svih ljudi. Upravo zato ovde susret publike i predstave ima posebnu toplinu: gledaoci dolaze sa iskrenom željom da se povežu, da nešto osete, da čuju priču koja je možda bliska njihovoj. Verujem da pozorište u Bogatiću ima važnu misiju — da čuva i neguje umetnost i tradiciju, da inspiriše mlade, i da bude mesto koje nas podseća na empatiju, zajedništvo i potrebu za dijalogom. Zato ovaj jubilej za mene ima posebnu težinu: ona govori o tome da smo deo jedne tradicije koja traje, raste, ima svoju publiku, svoje ljude i svoju snagu.

GLAS: Ibzenom su bili mnogi književnici i umjetosti fascinirani između ostalog i naš nobelovac Ivo Andrić.. Šta nudi svijet Ibzenovih građanskih drama i samo studiranje likova za dramskog umjetnika?

JURIŠIĆ:Ibzen je najčešće izvođeni dramski pisac na svetu posle Šekspira. Nije slučajno što je inspirisao mnoge svetske umetnike, pa i našeg Ivu Andrić. Njegove drame naizgled pripadaju građanskom svetu 19. veka, ali ispod te spoljašnje forme kriju se teme koje su univerzalne i koje i danas deluju potpuno savremeno.Ono što Ibzen nudi glumcu jeste pre svega slojevitost. Njegovi likovi su u sudaru između onoga što žele da budu i onoga što društvo očekuje od njih. Svako od njih nosi neku pukotinu, neku tajnu, neku slabost koju pokušava da sakrije i upravo to čini njegovu dramaturgiju toliko moćnom. Likovi ne žive samo na seni, oni se otkrivaju, lome i preispituju.Kod studije Ibzenovih likova ne postiji jednostavno rešenje, studija i analiza njegovih likova zahtevaju strpljenje i dubinsko čitanje. U njegovim dramama je sve precizno i ništa nije slučajno tu, i sve ima posledicu.

GLAS: Kad smo kod autora kapitalnog djela "Hajduk Stanka" moramo da Vas pitamo da li postoji u današnjim vremenima "hajdučije" koja bi se borila protivim tiranstva i domaćeg izdajstva koja je danas sve vidljivija u raznim društevnim sferama ?

JURIŠIĆ:Priča o Hajduk Stanku i hajdučiji uopšte u našem kulturnom nasleđu nikada nije bila samo priča o oružju i odmetnicima. To je prvenstveno priča o moralnoj pobuni, o ljudima koji su se suprotstavljali nepravdi u vremenu u kojem nisu postojale institucije koje bi ih štitile. U današnjem vremenu, naravno, hajdučija više ne izgleda kao nekada. Živimo u društvu u kojem se borba protiv tiranije i nepravde ne vodi po šumama, nego kroz odgovornost, znanje, javnu reč, solidarnost i hrabrost da se stvari nazovu pravim imenom. Ako danas postoji išta što podseća na tu staru hajdučiju, onda je to građanska hrabrost - ljudi koji istraju na istini i etici, koji odbijaju da se pomire sa apatijom i koji se bore za dostojanstvo zajednice. Mislim da svako vreme stvara svoje "hajduke", samo što oni danas ne nose gunj i kuburu, već integritet i spremnost da preuzmu odgovornost. To je možda tiše, manje romantično nego u književnosti, ali je jednako važno i jednako plemenito.

GLAS: Sjajnu ulogu napravili ste u komadu "Djeca Sunca" Maksima Gorkog, a u režiji talentovane Sonje Jovandić. To je uloga Jegora. Kakva iskustva nosite iz ovog uzbudljivog projekta?

JURIŠIĆ:Veoma lep i zanimljiv proces. Pored kolega sa klase, u projektu su učestvovale i kolege sa dramaturgije, slikarstva i produkcije, i taj projekat je sjajno vodila Sonja koja je tada bila završna godina pozorišne režije. Veoma mi je divno to iskustvo što smo tu predstavu igrali i na maloj sceni SNP-a, na Pozorju mladih.

GLAS: Nije tajna da ste veliki ljubitelj poezije te da često volite da govorite stihove u nekim odabranim prilikama sa prijateljama.. Šta ona predstavlja za Vas i koji su to autori ostavili najveći trag na Vašoj duši ?

JURIŠIĆ: Poezija je za mene jedan od najiskrenijih načina da čovek razume sebe i svet oko sebe i da kroz taj način izrazi svoja osećanja. Ono je trenutak u kojem jedan stih pogodi u čoveku ono mesto koje je čekalo da bude dotaknuto.Postoji mnogo autora, pesnika i pisaca, domaćih i stranih koji su me dotakli, neki i inspirisali. Ali mislim da u današnje vreme celo naše društvo treba da obrati pažnju na stihove Desanke Maksimović i Dobrice Erić.

GLAS: Glumu ste studirali u Banjaluci, u klasi eminentnog profesora Velemira Blanića. Na što prvo pomislite kad neko spomene te studentske dane na akademiji ?

JURIŠIĆ: Empatija. Prijateljstvo. Mašta. Igra. Sreća. Pesma. Radnja je niz logičnih postupaka koja vodi ka određenom  cilju.

GLAS: Moramo se osvrnuti i na sedmu umjetnosti. Tu ste takođe imali dosta lijepih momenata i iskustava a jedna od takvih sigurno je bilo u Filmu"Talog" Branislava Stošića Ježe , koji je dobio specijalnu nahradu žirija na Sarajevo film festivalu 2022. godine.?

JURIŠIĆ:Gluma pred kamerom je različita od pozorišne glume, pre svega u pristupu i pripremi, i to sam shvatio radeći na filmu "Talog" Meni je veoma drago što je prvi studentski film u kom sam učestvovao dobio nagradu na tako značajnom festivalu. To je samo potvrda da se temeljan rad i trud isplate.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.