Мисаоно превирање и борба мишљења

МОСКВA - Руски писац Фјодор Михајлович Достојевски рођен је на данашњи дан 1821. године.

Хапшен је као учесник утопијско-социјалистичког кружока Михаила Петрашевског-Буташевича због револуционарних планова и осуђен на смрт 1849, али је казна замијењена прогонством у Сибир, гдје је провео десет година. Његова рана дјела ("Биједни људи", "Понижени и увријеђени") инспирисана су социјалним трагедијама малих људи. Основне одлике његове литературе су психолошке анализе, трагање за коријенима људске трагике, а феномен религиозности је главна преокупација његових дјела.

Достојевски је настојао да његова књижевност буде и филозофија и политика, и религија и наука. Изузетан утицај писца на савремену књижевност и његово преломно значење у историји књижевности произлази из начина на који је он успио да књижевно "обликује живот" самих идеја. Мисаони ставови, филозофски проблеми и идеолошка питања у његовим дјелима до те мјере "оживљавају" да и савремени читалац осјећа како се ту говори о кретању његових властитих мисли, оних мисли о којима на одређени начин говори и његова властита судбина.

Питања о којима расправљају јунаци Достојевског имају толику важност да о њима увијек зависи "бити или не бити" једног стварног, конкретног човјека, човјека који се, такорећи, појављује пред нама обузет смислом властитог живота. Расправе које воде ликови романа никад нису налик испразном надметању разлозима и надмудривању.

Романи Достојевског, и поред све своје филозофичности, нису филозофија; они су књижевност која то искуство може да пренесе читаоцима једино и искључиво на онај начин какав припада само умјетничкој књижевности. Он је зачетник једног развоја у умјетничкој прози који мисаоно превирање и борбу мишљења чини својом централном темом. Због тога се структура савремене књижевности напросто не може разумјети без Достојевског. Ко није прочитао његове романе, тешко може да схвати оно о чему се ради у савременој прози и о чему то заправо њен велики дио говори.

Очево убиство

Отац Фјодора Михајловича Достојевског био је мали тиранин кога су убили под непознатим околностима. Истраживачи књижевних дјела Достојевског обично виде аутобиографску црту у односу који Иван Карамазов има према убиству свога оца: иако Иван није био прави убица, својим млитавим ставом, и стога што није спријечио убиство иако је то могао учинити, он је на неки начин крив за смрт оца. Према тим критичарима, излази да је Достојевски цијелог живота патио од сличних осјећаја посредне кривице јер је његовог оца убио његов кочијаш.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.