Мирослав Синкић за "Глас": Затрпали смо умјетничко врело љепоте

Овај комад је заправо монодрама сачињена од библијских прича које глумац прича из угла потлаченог народа, међутим редитељ се одлучио за адаптацију у којој ће играти више глумаца и глумица, односно нас једанаест. Рекао је ово за "Глас Српске", глумац Мирослав Синкић, коментаришући пробе за нову представу Позоришта Приједор "Мистерија Буфо" по тексту чувеног италијанског писца Дарија Фоа, а у режији Давида Алића.

Како истиче овај искусни умјетник, као писац Фо је био познат по многим контроверзама у његовим комадима, а и по дози субверзивног хумора који није баш за свакога, али се сигурно тиче свакога.

- Вјерује се да је Фо током свог живота био ухапшен више десетина пута, некад и на сцени током играња, а све због једне танке линије између смијеха и нелагоде, те горке истине у хумору, која га аутоматски чини много опаснијим од осталих врста хумора, ако не и најопаснијим. Тешко се гута, још теже вари и вјероватно због тога није за свакога, али се и те како свакога тиче. Горчина у хумору требало би да пробуди свијест, а не аверзију а Фо је са овом монодрамом радио то врло успјешно, рекао је Синкић.

ГЛАС: Колико има сличности између улоге коју тумачите и Вас као Мирослава Синкића приватно?

СИНКИЋ: У представи је више од тридесет ликова и сви играмо по неколико њих. Служимо се глумом у глуми, односно играмо глумце који глуме те ликове са којима у неким сценама имамо, а у неким дефинитивно немамо сличности. 

ГЛАС: Иначе, ово је Ваша друга сарадња са редитељем Давидом Алићем. Заједно сте радили на хит представи "Каубоји" коју сте с великим успјехом изводили широм региона. У представи игра позната београдска глумица Миона Марковић па кажите нам како се уклопила у ваш прослављени вестерн, како је било радити с Мионом?

СИНКИЋ: Миона је дошла као замјена у већ готову представу, али на основу нашег рада на том њеном ускакању у представу, што је иначе изузетно тешко и стресно, још када се ради о мјузиклу од три сата и када имате мало времена - сјајно, а тако се и уклопила.

ГЛАС: Кад смо код Фоа, имали сте прилику већ да се опробате у једном његовом комаду, а то је "Случајна смрт једног анархисте" у режији Владимира Ђорђевића и Марка Вукосава. Ако се не варамо, представа је једно вријеме била и на репертоару Народног позоришта Републике Српске. Кажите нам нешто више о томе.

СИНКИЋ: Невјероватна подударност тог комада са трагедијама које су се дешавале у вријеме рада на представи, али и трагедијама данас, што и те како говори о његовом познавању човјека и звијери у њему. Прича о "Луђаку" који хумором разоткрива корупцију и заташкавање, односно, сами се разоткрију не знајући шта је испод површине хумора и то је изузетно духовито. Баш као Миона у "Каубоје" и ја сам као замјена дошао у ту представу и убрзо сам постао стална постава. Представа није активна већ шест-седам година, али реплике и дан-данас изговарамо, имитирамо те ликове... Посљедњи тренуци студентске безбрижности у којима смо се лудо забављали играјући.

ГЛАС: Поред глуме радите разне радионице са аматерским глумцима свих узраста, а недавно сте водили једну радионицу сценских борби у Театру младих у Бијељини под менторством глумице Марије Новаковић. Шта је било највише изазовно у овом раду?

СИНКИЋ: Да будем искрен није било изазова, јер сам радио са предивном дјецом која су дошла с огромном вољом и жељом за рад, а неки од њих су озбиљни кандидати за пријемни испит на Академији. Није било ни трун отпора према сценским борбама, сви су једнако схватили озбиљност задатка, приступили му као професионалци, што су на крају доказали на јавном часу пред публиком. Чинило се као да нисам ни требао бити присутан. Фантастична екипа!

ГЛАС: Један сте од ријетких глумаца у Бањалуци, а можда и шире који се бави борилачким кореографијама које су се могле гледати у представама Народног позоришта Републике Српске, Градског позоришта "Приједор", Академије умјетности у Бањој Луци... Када се родила љубав ка овој врсти умјетности која није баш уобичајена на нашим просторима?

СИНКИЋ: Љубав се родила након једне пијанске туче пепељарама у кафани. (смијех)
Ух, не знам тачно када се родила љубав, али сјећам се да сам са десетак година погледао филм "Матрикс". Наравно, ништа нисам схватио, али сјећам се мог одушевљења тим борбама у филму. Сваки дан сам само те сцене гледао замишљајући наравно да сам и ја неки Матрикс. Засигурно има мало и тога што је мој отац мајстор џијуџице па сам се још као клинац упознао са техником борбе, да бих се на факултету упознао са предметом Сценске борбе и схватио да је све онако како сам и замишљао: маштовито, изазовно и потпуна супротност од реалне борбе, односно чиста кореографија која се третира једнако као и плес, а бавим се и плесом, тако да је одговор заправо збир свега тога. Нема Матрикса, нема кашике.

ГЛАС: Како гледате на данашњу умјетност, које су то њене добре, а које лоше стране?

СИНКИЋ: Искрено, "Фали нам мало Бобе и Марије", што би рекао мој колега и с тим сам сагласан. У данашњој умјетности ријетко наилазимо на њежност и заиста фали оно врело љепоте које опет може процвјетати једном озбиљном резидбом, јер се разгранала толико да је постала све и свашта. Не мислим само на позориште и филм, већ генерално. Кувар направи спектакл у којем комад меса баца у ваздух и назове се "умјетник са храном", или концептуални перформанс у којем актер на улици џогером пере ноге, па уколико не докучите суштину, одмах вас осуде на вјечни конзервативизам. Често оставим простор за размишљање о мојој потенцијалној необјективности, па ћу то урадити и овај пут.

ГЛАС: Да имате којим случајем моћ да мијењате стање у култури, које бисте прве потезе повукли све на рачун бољитка у нашем народу?

СИНКИЋ: Сагласан сам с одговором који су многи дали прије мене, а то је да сваки град треба да има своје позориште у којем ће се играти и представе за дјецу. 
Такође, засигурно бих се позабавио кинематографијом, јер ми је несхватљиво да је 2026. година, а и даље се раде представе, снимају филмови и серије у којима се вријеме радње пребацује у оне године на нашим просторима, између 1991. и 1995.
Никад већа најезда филмова и серија смјештених у том периоду, а има их и надолазећих. Упорно се инсистира на бесмислу категоризације ми-они, наши-њихови, како у драмама тако и у комедијама. Као да никад ништа од тога није испричано па зато треба што више таквих пројеката у којима срећом увијек постоје изузеци: неко је маестрално глумио, костимограф је урадио одличан посао, музика у филму је сјајна и то је све. Нажалост, ипак недовољно да бисмо напредовали првенствено као људи, о умјетности да не говорим. 
Што каже наш познати глумац на оном виралном снимку са чувене конференције за новинаре у НПРС-у, парафразирам: "Хоћемо ли више кренути даље или нећемо?" Са оваквом кинематографијом засигурно нећемо, а чини се да и не можемо, јер се по ретрауматизацији познајемо. Дакле, да којим случајем имам моћ промјене стања за бољитак свима нама, организовао бих такмичење под називом: "Сценариста који смисли нешто друго - побједник".

ГЛАС: За крај, можете ли да опишете себе у неколико стихова пошто знамо да сте пасионирани љубитељ писане ријечи?

СИНКИЋ: Који год стих да кажем увијек ће важити само онај посљедњи: "Био је добар човјек".

УТИЦАЈИ

ГЛАС: Умјетник који је највише утицао на Вас за ово што чиме се данас бавите?

СИНКИЋ: Немам једног, сви помало из свих области. Радо се враћам поезији А. Б. Шимића, новелама Штефана Цвајга, бенду "Други начин", Монеовим заласцима сунца и тако даље... 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.