Мирјана Ђурђевић: Писци бесплатно путују кроз вријеме

За неке људе језик је најважнија национална одредница, за неке друге, којима и ја припадам, то је средство за комуникацију са светом.

Ово је у интервјуу за "Глас Српске" рекла београдска књижевница Мирјана Ђурђевић, која је добила награду "Меша Селимовић" за књигу "Каја, Београд и добри Aмериканац".

- Aко је моја књига успела да комуницира и ван "круга двојке", у којем се њена радња углавном догађа, ако је успела да "превесла" Дрину, Саву, Морачу, а очигледно јесте, онда могу само да будем срећна. Са што више људи се разумем и имам о чему да разговарам, богатија сам. Бар ја тако мислим... - каже Ђурђевићева.

* ГЛAС: Шта за Вас значи награда "Меша Селимовић"?

ЂУРЂЕВИЋ: Тек током књижевних сусрета "Cum grano salis" у Тузли схватила сам да се "западно од Београда" награда "Меша Селимовић" веома озбиљно и одговорно доживљава као некакав природни наследник "предратне" НИН-ове награде, будући да за њу конкуришу романи објављени на просторима где се говори "наш" језик. И схватила сам да сам заправо добила нешто много значајније од било које од великих српских књижевних награда око којих се често воде немилосрдне борбе недостојне пристојних људи.

* ГЛAС: Владислава Гордић-Петковић је написала да сте једини српски писац који се разрачунао са својим прошлим животом кроз књигу "Каја, Београд и добри Aмериканац".

ЂУРЂЕВИЋ: То је шала, на рачун главне јунакиње мог романа, предратне београдске књижевнице Мице Ђурђевић, за коју обично кажем да је моја претходна инкарнација. Између осталог, у овом роману сам измаштала свој живот, какав би био да сам се родила осамдесетак година раније. Предност писаца је што увек могу бесплатно да путују, не само по целом свету већ и кроз време.

* ГЛAС: Која нит Вас је вукла док сте писали ову књигу?

ЂУРЂЕВИЋ: Разне нити, "наштрикана" је од разнобојних нити. То је прича о предратном Београду, породици и пријатељству, поштовању другог и другачијег, па чак и прича о мачкама.

* ГЛAС: Како оцјењујете књижевну сцену у Србији данас?

ЂУРЂЕВИЋ: Да сте ме то питали пре пар година, мој одговор би био много мрачнији. Међутим, у последње време јављају се неки млади људи који ме чине много оптимистичнијом у погледу "књижевне будућности". Сачекајмо мало и видећемо…

* ГЛAС: Да ли Вас награда посебно радује јер се у овој години обиљежава и 100 година од рођења Меше Селимовића?

ЂУРЂЕВИЋ: Наравно. Утолико пре сам је и мање очекивала. Рекох већ - уколико је у години јубилеја, а он је двоструки, ово је и десетогодишњица награде "Меша Селимовић", жири могао да се определи за роман који се не бави нашом непосредном страшном прошлошћу, који у поетичком, рекла бих чак и филозофском смислу, јако слабо кореспондира са оним чије име награда носи, за мене је то добар знак да се полако лечимо.

* ГЛAС: Шта је Ваш сљедећи књижевни корак и да ли нешто ново пишете? 

ЂУРЂЕВИЋ: Пишем нови роман, очекујем излазак "Каје" на енглеском до краја године, помажем око нових издања неких старих романа… Радим.

Препорука

- Док Европа још увек исмева нацизам, Београд гради двије богомоље: католичку цркву Светог Aнтуна и будистичку пагоду. Потоњу за своје привремене суграђане Калмике, пореклом Монголе, који су са Белим Русима побегли пред Октобарском револуцијом. Калмичка девојчица Каја за то време тренира мачевање, одлази на јахање, учи језике и баца под ноге све мушкарце које сусретне: од косооких вршњака до америчког посланика у Краљевини Југославији. Па и једног Немца - будућег ратног злочинца. Једина која покушава да јој стане на пут је Мица Ђурђевић, новелисткиња, агилна чланица Друштва за улепшавање Врачара и учитељица у београдској Борачкој школи за мачевање и бокс… - дио је препоруке "Лагуне", која је објавила књигу "Каја, Београд и добри Aмериканац".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.