Милован Марчетић: По улагањима у културу Србија на зачељу свијета

"Андрићеву награду" чини посебном сам Андрић и његово дело. То је најзначајнија наша награда за причу или књигу прича. Овогодишња награда можда је посебна по томе што је, колико знам, први пут лауреат родом из Кочићевог и Ћопићевог краја. Волео бих да добитника из тог краја буде и убудуће.

Рекао је ово у интервјуу за "Глас Српске" књижевник Милован Марчетић, добитник "Андрићеве награде" за причу "Излазак".

* ГЛАС: У причи "Излазак" главни јунак је пацов библиотекар који живи у српској Скупштини. Да ли сте тиме жељели и да читаоце подсјетите на стару причу у којој су мишеви кренули за фрулом?

МАРЧЕТИЋ: Та зграда је тек последњих неколико година српска Скупштина, а грађена је да буде и била је највећи део свога досадашњег века Скупштина Југославије, прво Краљевине Југославије па онда југословенске државе с њеним различитим називима, државним уређењима и величинама. То је била, и то је и данас, најпознатија зграда на овим просторима, један од симбола југословенства и Југославије. Када сам писао ту причу, нисам помишљао на поређење које помињете, али наравно, сваки читалац на такво поређење има право.

* ГЛАС: Сви јунаци приче исељавају се из зграде, која је по њиховом вјеровању уклета, само љубитељ књига међу њима одлучи да се врати. Посвећујемо ли довољно пажње савременој српској књижевности и њеним писцима?

МАРЧЕТИЋ: Прича о уклетости те зграде долази од људи, а главни јунак приче и његови сродници у ту уклетост верују. Тарабићи су заиста прорекли да ће када зграда буде завршена бити убијен владар земље којој је та зграда Скупштина. Када је приведена крају владар је заиста убијен - извршен је атентат на краља Александра у Марсељу. И сам краљ је знао за поменуто пророчанство и постоје тврдње да је завршетак зграде и због тога одгађан. Главни јунак и његова два пријатеља враћају се у Скупштину тек пошто су извршили мисију извођења свога племена из уклете зграде, а један од мотива њиховог повратка јесте навика живота међу људима и међу књигама. Није, дакле, у питању напуштање књижевности и писане речи. Мотиви и изласка и повратка у причи су другачији. Највећа пажња, када је у питању савремена српска књижевност, посвећује се, нажалост, тржишно исплативим књигама, а књижевно не увек вредним. Маркетиншке способности издавача и самих писаца постају све важније. По проценту улагања у културу Србија је међу последњим земљама у свету.

* ГЛАС: Неки од актера Ваше награђене приче одлазе на Запад, гдје ће живјети боље него у земљи. Дотакли сте се проблема исељавања младих српских интелектуалаца. Колико је то изражено у Србији?

МАРЧЕТИЋ: Појачано исељавање траје више од две деценије. Нови талас јавио се због неиспуњених очекивања после петооктобарских промена. Писци и уметници нису се, на срећу, у већем броју исељавали. Писци остају због везаности за језик. Мада само писање мало коме може да обезбеди егзистенцију.

* ГЛАС: Иако сте и раније добили значајна књижевна признања, шта за Вас "Андрићеву награду" чини посебном?

МАРЧЕТИЋ:"Андрићеву награду" чини посебном сам Андрић и његово дело. То је најзначајнија наша награда за причу или књигу прича. Овогодишња награда можда је посебна по томе што је, колико знам, први пут лауреат родом из Кочићевог и Ћопићевог краја. Волео бих да добитника из тог краја буде и убудуће.

* ГЛАС: Да ли је наслов приче "Излазак" и симболичан и шта сте све њиме хтјели да обухватите?

МАРЧЕТИЋ: Овај наслов свакако носи своју симболику, али није на аутору да говори шта је иза ње. То треба препустити читаоцима. Оно што је можда важно за ову причу јесте перспектива која је одабрана да се говори о одређеном периоду историје једне државе и једне грађевине, а и о једном значајном датуму те историје - 5. октобру 2000. године. Да би се испричало оно што је испричано, та перспектива морала је да буде што непристраснија, ма колико истовремено била необична и неочекивана.

Биографија

Милован Марчетић је рођен 1953. године у Приједору. Био је главни уредник у "Књижевној речи", главни уредник часописа "Реч и књижевност", оснивач и главни уредник "Београдског књижевног часописа". Студирао је Општу књижевност са теоријом књижевности на Филолошком факултету у Београду. Пише поезију и прозу. Предсједник је Управног одбора Српског књижевног друштва. Објавио је књиге - "Дан двадесет хиљада паса" (1982), "Начини ишчезавања" (1986), "Без имена, без лица" (1990), "Животи песника" (1996)... Добитник је награда "Петар Кочић", "Бранко Ћопић" и "Стеван Сремац". За поезију је добио "Горанову награду", као и награде "Милан Ракић", "Скендер Куленовић" и "Јефимијн вез".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.