Милован Данојлић: У Француској ми недостаје српски језик

У Француској ми, пре свега, недостаје српски језик. Тамо језик држим у себи, а овде ме окружује са свих страна. На неки начин тамо живим потпуно изоловано, али овде сам највише заокупљен писањем. Понекад ми се чини да живим у Француској као у хотелу, а не као у некој земљи, иако ми је тамо породица, жена и двоје деце.

Рекао је ово у интервјуу за "Глас Српске" угледни српски књижевник Милован Данојлић, добитник најзначајнијих књижевних награда, попут НИН-ове, "Бранко Ћопић", "Исидора Секулић", "Десанка Максимовић", "Змајеве", као и годишње награде за животно дјело коју му је додијелила Српска књижевна задруга.

Данојлић је јуче одржао предавање "Како сам преводио Бодлера" на Филолошком факултету у Бањалуци.

* ГЛAС: У којој мјери данас људи читају, а посебно квалитетну књижевност?

ДAНОЈЛИЋ: Млађе генерације мање читају, него што смо ми то раније радили. Књижевност је данас разводњена, представљена путем филма и телевизије, у разним облицима који не захтевају непосредно читање. Приметио сам да људи у Француској више не читају целе књиге, него одломке путем интернета. Нема оне солидности на коју смо ми некада можда били и принуђени, мада не сви. С друге стране, млади су информисанији, на тај површан начин, знају више имена.

* ГЛAС: На који начин се писци боре са недостатком озбиљне читалачке публике и да ли су осуђени да пишу за одређени круг људи?

ДAНОЈЛИЋ: Тако је на неки начин увек било, али данас је то још више изражено. Много књига се објављује, па се ту тешко и снаћи. Да неким случајем буде објављен "Рат и мир", ко би га препознао у тој гомили књига и ко би стигао да прочита тај велики роман. Нисам сигуран да долази време те писане књижевности, али велика маса која је укључена у читање књига, новина, пропратне литературе, никада раније није постојала у историји. Проширио се обим читалаца и знања, али на уштрб дубине и солидности. Aли они који су специјалисти знају много о књижевности, а то се онда своди на елитистичку категорију културе и читања. Телевизија је унела велики неред, па има много света који ме зауставља на улици, јер ме зна са телевизије. Сви знамо нешто о Максу Планку и Вилијаму Фокнеру, али то не значи да смо читали њихова дела.

* ГЛAС: Велики дио свог стваралаштва посветили сте поезији. У каквом положају се она данас налази?

ДAНОЈЛИЋ: Код нас још увек постоји романтичарска представа о песнику и има неког уважавања речи, јер смо још епски народ. У сваком месту имамо неког песника који не мора да буде добар ни велики, али има одјека, на кафанском или неком другом нивоу. Поезија код нас није протерана ни проклета, док је у Француској ликвидирана. Песници су сада тамо као рани хришћани, састају се тајно и то изгледа доста тужно.

* ГЛAС: Годинама живите у Француској, шта Вам се највише тамо свиђа?

ДAНОЈЛИЋ: Већ дуго живим у Поатјеу, градићу на југозападу Француске. До Париза ретко идем, тамо сам провео петнаестак година. Француска има велико богатство, културно и материјално које је стварано вековима. У француској књижевности ништа се нарочито не дешава већ педесетак година, али велике културе имају тај јак историјски слој, тако да могу да чекају и ленствују, па опет крену једног дана. Тренутно не видим ништа велико да настаје у француској уметности, али се одржава на старим темељима.

Писање

* ГЛAС: Када ћемо моћи да читамо неку Вашу нову књигу?

ДAНОЈЛИЋ: Увек нешто ново радим, па ће нешто и да се појави у штампи. Сводим рачун. Треба да ми објаве у шест томова преводе поезије. Појавиће се и проза из детињства и младости.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.