Милован Данојлић Матерњи језик љубоморан, не трпи конкуренцију

Свако признање годи, али ово које носи Дучићево име посебно. Све у Требињу, Дучићевом граду мирише и подсећа на Дучића, на поезију. Моја радост је велика.

Рекао је ово у интервјуу за "Глас Српске" српски пјесник, есејиста, романсијер и преводилац Милован Данојлић, добитник бројних књижевних награда и признања, проницљиви посматрач и прецизни хроничар свог времена и окружења, овогодишњи лауреат "Дучићеве награде".

Данојлић је човјек који гдје год да се појави изазива пажњу и поштовање, пјесник педесетогодишњег литерарног и огромног животног искуства. Већ 30 година живи у Француској, али завичајне слике и браћу по перу не заборавља.

- Дучић је песник природе и љубави, који се и када поставља најтежа питања с њима истовремено поиграва и кога је опчинило савршенство француске персонификације. Дучићев стих има незамисливу елеганцију, гипкост и истанчаност, а његову франкофилију треба разумети као захвалност одличним учитељима. Француски утицај помогао је песнику да дође до изворног себе. Са Дучићем, наш се стих пред светом појавио чист и светао - закључио је Данојлић.

* ГЛAС: Колико пишете, а колико размишљате на страним језицима?

ДAНОЈЛИЋ: Када пишем, пишем и бришем, мучим се и знојим као нико мој. У страним језицима немам шта да тражим. Сиоран, велики стилиста француске књижевности, каже да се, у почетку, кад год би сео да пише на француском, осећао као да облачи лудачку кошуљу. Страни језици ми служе искључиво за читање и елементарно споразумевање, као и за понеко писмо, или чланак, што чиним ретко и нерадо, кад се мора. Свака реч има своју трећу, дубинску димензију: у српском наслућујем ту димензију, а на страним језицима је не осећам. Матерњи језик је љубоморан, не трпи конкуренцију.

* ГЛAС: Какав је по Вашем мишљењу положај културе данас?

ДAНОЈЛИЋ: Место културе је одувек било прворазредно важно, али трка за материјалним вредностима потискује ове друге, духовне и културне. Надамо се да је то пролазно, да човек не може изван себе и против своје судбине.

Сви знамо шта нас је задесило, и свако ко хоће да гледа може видети где смо сада. Невоља је у томе што људски дух не подноси прејаке дозе истине па се заварава јадним утехама и самообманама. У протеклом веку нисмо имали ни памети ни среће, ни времена да ишта што је добро започето приведемо крају. У неколико ратова изгубили смо цвет потомства, да на крају, под поплавом погрда и понижења, изгубимо и самопоуздање, што је, уз погоршане услове живота, појачало демографску кризу. Могућност нашег физичког нестајања са лица земље сасвим је основана. Два највећа пројекта наше модерне историје, изградња заједничке државе Јужних Словена и успостава праведнијег друштвеног поретка - Југославија и социјализам - доживела су жалостан крај. Село је упропашћено, уништена је рурална цивилизација а да јој није нађена одржива замена. Овакви ударци пољуљали би много веће и јаче народе од нашег.

* ГЛAС: Како се задржава национални идентитет приликом оваквих историјских интеграција?

ДAНОЈЛИЋ: Националне особености нужно се прилагођавају, у природном току повезивања, добровољно, ако не суштински онда формално, уз обострано вођење рачуна да се партнеру не нанесе штета. Нама је штета већ причињена, отмицом Косова и Метохије. Не заборавимо да је наше интегрисање у Европу почело дивљачким бомбардовањем Србије, чему је претходила вишегодишња пропагандна кампања, уз блаћење наше прошлости, фалсификовање историје, уз порицање наших заслуга и жртава датих у одбрани европске цивилизације. Оних 18 држава, које су у марту 1999. сручиле товаре бомби на Србију, не можемо сматрати за добронамерне пријатеље, ако смо сачували зрно разума у глави. Као хришћанин спреман сам на праштање појединцима, али не и државама.

* ГЛAС: Будући да сте већ 50 година у свијету поезије, колико сте задовољни до сада оствареним?

ДAНОЈЛИЋ: Дуго сам одрастао и дуго изграђивао себе, а данас више нема поправних испита; шта је, ту је; имао сам разних илузија као и сви: о Југославији и свету и нашем месту у свету. Деведесете године су ме протресле и све сам почео да гледам другачије. Имам утисак да сам дуго учио у буквалном и преносном смислу речи и те језике, и те песнике које сам преводио; прошао сам кроз њих, проживео их, доживео и много научио од њих, тако да то учење ни данас није престало. То је нека одлика мог животног пута, а то је опет сељачка врлина: та упорност и тврдоглавост да истераш нешто, ишло - не ишло.

* ГЛAС: Често се враћате селу?

ДAНОЈЛИЋ: Почео сам редовно да се враћам на село још 1971. године. То значи већ скоро четири деценије. Зидао сам кућу, уређивао имање, колико сам могао дружио се са сељацима. Није то ништа ново, али са старењем човек почиње да се спрема за одлазак, па бих волео да се то деси тамо где сам се родио, а не у иностранству или у Београду.

Књижевност

* ГЛAС: Шта за Вас значи бављење књижевним радом?

ДAНОЈЛИЋ: На питање којом се књижевном врстом бавим кажем како пишем онако нешто, а кад сам боље расположен додам да су у питању лирско-медитативне исповести. Цену мом раду обара чињеница да се овом врстом писања баве демобилисани генерали, беспослени пензионери, доконе домаћице и изучаваоци породичних стабала. Писац каже да друштво од њега није тражило да се бави тим послом који од њега тражи многа лишавања, али му доноси и тренутке духовног уздизања, прочишћавања. У књижевности налази прибежиште од сваковрсних зала и оружје којим узвраћа на изазове и насртаје. Знате, бављење књижевношћу је један од занимљивијих путева којима се може проћи кроз век и кроз свет.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.