Milovan Danojlić Maternji jezik ljubomoran, ne trpi konkurenciju

Svako priznanje godi, ali ovo koje nosi Dučićevo ime posebno. Sve u Trebinju, Dučićevom gradu miriše i podseća na Dučića, na poeziju. Moja radost je velika.

Rekao je ovo u intervjuu za "Glas Srpske" srpski pjesnik, esejista, romansijer i prevodilac Milovan Danojlić, dobitnik brojnih književnih nagrada i priznanja, pronicljivi posmatrač i precizni hroničar svog vremena i okruženja, ovogodišnji laureat "Dučićeve nagrade".

Danojlić je čovjek koji gdje god da se pojavi izaziva pažnju i poštovanje, pjesnik pedesetogodišnjeg literarnog i ogromnog životnog iskustva. Već 30 godina živi u Francuskoj, ali zavičajne slike i braću po peru ne zaboravlja.

- Dučić je pesnik prirode i ljubavi, koji se i kada postavlja najteža pitanja s njima istovremeno poigrava i koga je opčinilo savršenstvo francuske personifikacije. Dučićev stih ima nezamislivu eleganciju, gipkost i istančanost, a njegovu frankofiliju treba razumeti kao zahvalnost odličnim učiteljima. Francuski uticaj pomogao je pesniku da dođe do izvornog sebe. Sa Dučićem, naš se stih pred svetom pojavio čist i svetao - zaključio je Danojlić.

* GLAS: Koliko pišete, a koliko razmišljate na stranim jezicima?

DANOJLIĆ: Kada pišem, pišem i brišem, mučim se i znojim kao niko moj. U stranim jezicima nemam šta da tražim. Sioran, veliki stilista francuske književnosti, kaže da se, u početku, kad god bi seo da piše na francuskom, osećao kao da oblači ludačku košulju. Strani jezici mi služe isključivo za čitanje i elementarno sporazumevanje, kao i za poneko pismo, ili članak, što činim retko i nerado, kad se mora. Svaka reč ima svoju treću, dubinsku dimenziju: u srpskom naslućujem tu dimenziju, a na stranim jezicima je ne osećam. Maternji jezik je ljubomoran, ne trpi konkurenciju.

* GLAS: Kakav je po Vašem mišljenju položaj kulture danas?

DANOJLIĆ: Mesto kulture je oduvek bilo prvorazredno važno, ali trka za materijalnim vrednostima potiskuje ove druge, duhovne i kulturne. Nadamo se da je to prolazno, da čovek ne može izvan sebe i protiv svoje sudbine.

Svi znamo šta nas je zadesilo, i svako ko hoće da gleda može videti gde smo sada. Nevolja je u tome što ljudski duh ne podnosi prejake doze istine pa se zavarava jadnim utehama i samoobmanama. U proteklom veku nismo imali ni pameti ni sreće, ni vremena da išta što je dobro započeto privedemo kraju. U nekoliko ratova izgubili smo cvet potomstva, da na kraju, pod poplavom pogrda i poniženja, izgubimo i samopouzdanje, što je, uz pogoršane uslove života, pojačalo demografsku krizu. Mogućnost našeg fizičkog nestajanja sa lica zemlje sasvim je osnovana. Dva najveća projekta naše moderne istorije, izgradnja zajedničke države Južnih Slovena i uspostava pravednijeg društvenog poretka - Jugoslavija i socijalizam - doživela su žalostan kraj. Selo je upropašćeno, uništena je ruralna civilizacija a da joj nije nađena održiva zamena. Ovakvi udarci poljuljali bi mnogo veće i jače narode od našeg.

* GLAS: Kako se zadržava nacionalni identitet prilikom ovakvih istorijskih integracija?

DANOJLIĆ: Nacionalne osobenosti nužno se prilagođavaju, u prirodnom toku povezivanja, dobrovoljno, ako ne suštinski onda formalno, uz obostrano vođenje računa da se partneru ne nanese šteta. Nama je šteta već pričinjena, otmicom Kosova i Metohije. Ne zaboravimo da je naše integrisanje u Evropu počelo divljačkim bombardovanjem Srbije, čemu je prethodila višegodišnja propagandna kampanja, uz blaćenje naše prošlosti, falsifikovanje istorije, uz poricanje naših zasluga i žrtava datih u odbrani evropske civilizacije. Onih 18 država, koje su u martu 1999. sručile tovare bombi na Srbiju, ne možemo smatrati za dobronamerne prijatelje, ako smo sačuvali zrno razuma u glavi. Kao hrišćanin spreman sam na praštanje pojedincima, ali ne i državama.

* GLAS: Budući da ste već 50 godina u svijetu poezije, koliko ste zadovoljni do sada ostvarenim?

DANOJLIĆ: Dugo sam odrastao i dugo izgrađivao sebe, a danas više nema popravnih ispita; šta je, tu je; imao sam raznih iluzija kao i svi: o Jugoslaviji i svetu i našem mestu u svetu. Devedesete godine su me protresle i sve sam počeo da gledam drugačije. Imam utisak da sam dugo učio u bukvalnom i prenosnom smislu reči i te jezike, i te pesnike koje sam prevodio; prošao sam kroz njih, proživeo ih, doživeo i mnogo naučio od njih, tako da to učenje ni danas nije prestalo. To je neka odlika mog životnog puta, a to je opet seljačka vrlina: ta upornost i tvrdoglavost da isteraš nešto, išlo - ne išlo.

* GLAS: Često se vraćate selu?

DANOJLIĆ: Počeo sam redovno da se vraćam na selo još 1971. godine. To znači već skoro četiri decenije. Zidao sam kuću, uređivao imanje, koliko sam mogao družio se sa seljacima. Nije to ništa novo, ali sa starenjem čovek počinje da se sprema za odlazak, pa bih voleo da se to desi tamo gde sam se rodio, a ne u inostranstvu ili u Beogradu.

Književnost

* GLAS: Šta za Vas znači bavljenje književnim radom?

DANOJLIĆ: Na pitanje kojom se književnom vrstom bavim kažem kako pišem onako nešto, a kad sam bolje raspoložen dodam da su u pitanju lirsko-meditativne ispovesti. Cenu mom radu obara činjenica da se ovom vrstom pisanja bave demobilisani generali, besposleni penzioneri, dokone domaćice i izučavaoci porodičnih stabala. Pisac kaže da društvo od njega nije tražilo da se bavi tim poslom koji od njega traži mnoga lišavanja, ali mu donosi i trenutke duhovnog uzdizanja, pročišćavanja. U književnosti nalazi pribežište od svakovrsnih zala i oružje kojim uzvraća na izazove i nasrtaje. Znate, bavljenje književnošću je jedan od zanimljivijih puteva kojima se može proći kroz vek i kroz svet.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.