Милован Данојлић: Када би нестало поезије, нестало би и живота

Поезија је у сваком човеку и у сваком друштву, а технологија је спољашња маска и не верујем да оно што је у нама истинито и доживљено, што је стварно поетско, да може тако да нестане због неких електронских апарата. Може да се мења језик, могу да се мењају услови за исказивање поезије и онога што човек доживљава као поетску истину света. Када би поезија сасвим нестала, нестало би и живота и смисла и нечега што је у човеку најдрагоценије.

Ово је у интервјуу за "Глас Српске" рекао прослављени српски пјесник, есејиста, романсијер и преводилац Милован Данојлић, добитник највиших књижевних награда и друштвених признања, проницљиви посматрач и прецизни хроничар свог времена и окружења, човјек је који гдје год да се појави изазива пажњу и поштовање. Данојлић је човјек педесетогодишњег литерарног и огромног животног искуства. Већ тридесет година живи у Француској, те нас је погледом са стране све вријеме пратио изнутра и био један од ријетких писаца који је разложно улазио у српски менталитет и то нимало њежно, чак врло беспоштедно.

* ГЛAС: Окушали сте се у многим књижевним правцима, који је Вама најблискији?

ДAНОЈЛИЋ: Верујем да сам пре свега песник, а ово све друго иде као пратећа артиљерија те основне вокације, поезије.

* ГЛAС: Које је мјесто културе и духовности данас, овдје и у Европи гдје дуго живите?

ДAНОЈЛИЋ: Место културе је одувек било прворазредно важно, али трка за материјалним вредностима потискује ове друге, духовне и културне. Надамо се да је то пролазно, да човек не може изван себе и против своје судбине.

* ГЛAС: Од аутора које сте преводили који су Вам је најдражи?

ДAНОЈЛИЋ: Волео сам све које сам преводио; то су углавном били песници. Сада више не преводим, али то су посебни доживљаји и сусрети са великим песницима француским, енглеским, америчким и руским.

* ГЛAС: Будући да сте већ педесет година у свијету поезије, да ли се понекад окренете у прошлост и сумирате резултате свог рада, односно да ли сте тим резултатима задовољни?

ДAНОЈЛИЋ: Некад сам јако волео Београд, а данас се питам шта сам то тамо волео, а то је друга прича. Дуго сам одрастао и дуго изграђивао себе, а данас више нема поправних испита; шта је ту је; имао сам разних илузија као и сви: о Југославији и свету и нашем месту у свету. Деведесете године су ме протресле и све сам почео да гледам другачије. Имам утисак да сам дуго учио у буквалном и преносном смислу речи и те језике, и те песнике које сам преводио; прошао сам кроз њих, проживео их, доживео и много научио од њих, тако да то учење ни данас није престало. Често се и данас деси да прекинем рад и одем да узмем енциклопедију да прочитам нешто што не знам или да се подсетим нечега што сам заборавио. То је нека одлика мог животног пута, што је опет сељачка врлина: та упорност и тврдоглавост да истераш нешто, ишло - не ишло.

* ГЛAС: Шта радите у посљедње вријеме?

ДAНОЈЛИЋ: Тренутно се одмарам на селу и научио сам као и сваки сељак да устанем ујутро и радим - и ако иде и ако не иде опет радим; ако роди добро је, ако омане шта можемо. Идемо даље. Тако сам ређао и књиге. Чини ми се да сам у основи песник. Какав? Дечији, разводњен, полууспели и све што радим доводим у везу са истим извором и надахнућем. У смислу у којем је бакар најбољи проводник струје, тако је и стих најбољи проводник поезије. Не знам ни да се обријем како треба без неког надахнућа. То је та нека песничка судбина. У последње време пишем епиграме и написао сам их две хиљаде.

Млади и поезија

* ГЛAС: Гдје су данас млади када је у питању поезија и књижевност?  

ДAНОЈЛИЋ: Млади су данас у великим проблемима укључивања у град и посао. То је прва тешкоћа младих код нас и у целој Европи. Не могу млади бити ништа друго од оног што смо ми били и што су људи одувек били; то је питање којим ће путем доћи и до себе и до своје улоге у животу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.