Milovan Danojlić: Kada bi nestalo poezije, nestalo bi i života

Poezija je u svakom čoveku i u svakom društvu, a tehnologija je spoljašnja maska i ne verujem da ono što je u nama istinito i doživljeno, što je stvarno poetsko, da može tako da nestane zbog nekih elektronskih aparata. Može da se menja jezik, mogu da se menjaju uslovi za iskazivanje poezije i onoga što čovek doživljava kao poetsku istinu sveta. Kada bi poezija sasvim nestala, nestalo bi i života i smisla i nečega što je u čoveku najdragocenije.

Ovo je u intervjuu za "Glas Srpske" rekao proslavljeni srpski pjesnik, esejista, romansijer i prevodilac Milovan Danojlić, dobitnik najviših književnih nagrada i društvenih priznanja, pronicljivi posmatrač i precizni hroničar svog vremena i okruženja, čovjek je koji gdje god da se pojavi izaziva pažnju i poštovanje. Danojlić je čovjek pedesetogodišnjeg literarnog i ogromnog životnog iskustva. Već trideset godina živi u Francuskoj, te nas je pogledom sa strane sve vrijeme pratio iznutra i bio jedan od rijetkih pisaca koji je razložno ulazio u srpski mentalitet i to nimalo nježno, čak vrlo bespoštedno.

* GLAS: Okušali ste se u mnogim književnim pravcima, koji je Vama najbliskiji?

DANOJLIĆ: Verujem da sam pre svega pesnik, a ovo sve drugo ide kao prateća artiljerija te osnovne vokacije, poezije.

* GLAS: Koje je mjesto kulture i duhovnosti danas, ovdje i u Evropi gdje dugo živite?

DANOJLIĆ: Mesto kulture je oduvek bilo prvorazredno važno, ali trka za materijalnim vrednostima potiskuje ove druge, duhovne i kulturne. Nadamo se da je to prolazno, da čovek ne može izvan sebe i protiv svoje sudbine.

* GLAS: Od autora koje ste prevodili koji su Vam je najdraži?

DANOJLIĆ: Voleo sam sve koje sam prevodio; to su uglavnom bili pesnici. Sada više ne prevodim, ali to su posebni doživljaji i susreti sa velikim pesnicima francuskim, engleskim, američkim i ruskim.

* GLAS: Budući da ste već pedeset godina u svijetu poezije, da li se ponekad okrenete u prošlost i sumirate rezultate svog rada, odnosno da li ste tim rezultatima zadovoljni?

DANOJLIĆ: Nekad sam jako voleo Beograd, a danas se pitam šta sam to tamo voleo, a to je druga priča. Dugo sam odrastao i dugo izgrađivao sebe, a danas više nema popravnih ispita; šta je tu je; imao sam raznih iluzija kao i svi: o Jugoslaviji i svetu i našem mestu u svetu. Devedesete godine su me protresle i sve sam počeo da gledam drugačije. Imam utisak da sam dugo učio u bukvalnom i prenosnom smislu reči i te jezike, i te pesnike koje sam prevodio; prošao sam kroz njih, proživeo ih, doživeo i mnogo naučio od njih, tako da to učenje ni danas nije prestalo. Često se i danas desi da prekinem rad i odem da uzmem enciklopediju da pročitam nešto što ne znam ili da se podsetim nečega što sam zaboravio. To je neka odlika mog životnog puta, što je opet seljačka vrlina: ta upornost i tvrdoglavost da isteraš nešto, išlo - ne išlo.

* GLAS: Šta radite u posljednje vrijeme?

DANOJLIĆ: Trenutno se odmaram na selu i naučio sam kao i svaki seljak da ustanem ujutro i radim - i ako ide i ako ne ide opet radim; ako rodi dobro je, ako omane šta možemo. Idemo dalje. Tako sam ređao i knjige. Čini mi se da sam u osnovi pesnik. Kakav? Dečiji, razvodnjen, poluuspeli i sve što radim dovodim u vezu sa istim izvorom i nadahnućem. U smislu u kojem je bakar najbolji provodnik struje, tako je i stih najbolji provodnik poezije. Ne znam ni da se obrijem kako treba bez nekog nadahnuća. To je ta neka pesnička sudbina. U poslednje vreme pišem epigrame i napisao sam ih dve hiljade.

Mladi i poezija

* GLAS: Gdje su danas mladi kada je u pitanju poezija i književnost?  

DANOJLIĆ: Mladi su danas u velikim problemima uključivanja u grad i posao. To je prva teškoća mladih kod nas i u celoj Evropi. Ne mogu mladi biti ništa drugo od onog što smo mi bili i što su ljudi oduvek bili; to je pitanje kojim će putem doći i do sebe i do svoje uloge u životu.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.