Милосав Тешић: Кичерске манифестације слика српске културе

Не морате бити ни ово ни оно да бисте с правом могли рећи да је данашња слика српске културе прилично суморна. Предугачак би био списак појава које то веома уверљиво илуструју: телевизијске серије, запуштени музеји, кичерске манифестације, сви видови погубног пропагандног рада анационалних евроинтегративних групација задужених за културну политику...

 Испричао је ово у интервјуу за “Глас Српске” академик, пјесник и лингвиста Милосав Тешић, добитник угледних признања и награда у српској књижевности.

Тешић је за своје стваралаштво награђен “Змајевом”, “Дисовом”, наградама “Жичка хрисовуља”, “Милош Црњански”, “Меша Селимовић”..., а тим признањима недавно се придружила и Повеља Видовданских пјесничких сусрета на Романији.

* ГЛAС: Како награде дјелују на Вас, као подстицај или опомена да морате стварати истим интензитетом?

ТЕШИЋ: Првенствено делују као упозорење или као налог да се и надаље мора стварати макар на приближно истом естетичком нивоу. Верујем да већина писаца, или уопште уметника, тако доживљава јавна признања. Можда она на поједине ауторе делују и подстицајно, али прави, аутентични подстицаји једино потичу из уметниковог бића. Био награђен или ненаграђен, писац свако своје ново дело започиње као сушти, као голи почетник. Њему награде, ма колико да их је добио и ма колико да су неке од њих веома угледне, унапред ништа не јамче.

* ГЛAС: Какво је стање у савременој српској поезији?

ТЕШИЋ: Остављајући по страни већ изграђене песнике, оне са препознатљивом поетиком, као и разносмерно идеолошки или како другачије обојено песништво, тешко би се могло рећи да у савременој српској поезији постоје јасно обележени, односно упадљивије разграничени прави песнички токови, а нема ни - како ми се чини - напретек самосвојних, индивидуалних песничких прегнућа. Нека од мојих запажања о текућем српском песништву била би и ова: пише се неподношљиво много; језик се толико разграђује да постаје другоразредни чинилац у песничком изражавању; понекад се, без икакве рђаве намере, запитам да ли оно што се данас назива поезијом не заслужује неко друго и свакако примереније име.

* ГЛAС: У којој мјери се српски језик налази у опасности да се одржи и да ли се довољно пажње посвећује очувању језика?

ТЕШИЋ: Очувању и развијању српског језика код нас се већ пословично не указује нарочита пажња, а утицај оних који се и по дужности баве тим питањима углавном је незнатан. То што они чине да се српски језик очува и што више усаврши узима се као нешто што је мање важно, па чак и безначајно. Зато и није случајно да се језички прилози у најтиражнијим и најгледанијим медијима махом схватају као забавно штиво. Са друге стране, на пример, англизација српског језика је не само у пуном јеку него се и оберучке прихвата, док се српски лексички фонд препушта немару и најпосле забораву. Ипак, у једном делу лепе књижевности српски језик се још одржава. То што су на његовом говорном простору, после трагичног распада социјалистичке Југославије, политичким одлукама именовани нови језици, то је мања штета у односу на небригу о оном што се и даље назива његовим јединим и правим именом.

* ГЛAС: Постоји ли довољно јака критика на српској књижевној сцени и колико се ријеч књижевних критичара уважава?

ТЕШИЋ: Претпостављам да мислите на естетички засновану књижевну критику, једину која је релевантна. Има и ње, мада не толико колико би требало да је буде. И савремена књижевност уопште све више постаје маркентиншко-промотивна делатност. Зато се оправдано може помислити како ће она временом искључиво зависити од такве врсте медијског представљања, које, наглашавајући површне стране неког уметничког дела, удара у темељ сваке праве уметности. Тим рекламним књижевним настојањима све чешће се приклања и књижевна критика. Разуме се да такав начин вредновања књижевних дела није за уважавање, али ти критичари много више држе до своје рачунице него до нечијег уважавања. Никако није добро што се писци, нарочито они млађи, поводе за трговачко-оперативним захтевима књижевног тржишта, а посебно зачуђује што они то чине с невероватном упорношћу.

Стваралаштво

Милосав Тешић на српску књижевну сцену ступио је са збирком пјесама “Купиново” 1986. године. У Тешићевом стваралачком опусу налазе се књиге “Кључ од куће”, “Благо божије”, “Прелест севера”, “Круг рачански, Дунавом”, “Седмица”, “Бубњалица у пчелињаку”, “На станишту брезових дедова”...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.