Милош Дрљача: Позориште треба да буде доступно свима

Кад је мојој класи први пут речено какав пројекат ћемо радити мислим да ни ми сами нисмо разумели у потпуности тежину и одговорност коју овакав пројекат носи. Уопште није била мала ствар за нас да нам је редитељ неко ко није са овог говорног подручја, да имамо временско ограничење и да се упуштамо у жанр који до тог тренутка нисмо обрађивали.

Рекао је ово за "Глас", таленовани глумац Милош Дрљача поводом хваљеног позоришног пројекта "Два витеза из Вероне" коју је режирао руски редитељ Илија Зајцев. Такође, овај талентовани глумац не крије да је његов лик,  витез Туриа којег тумачи, у представи на неки начин откључао у њему нешто што досад није осјетио у досадашњој глумачкој каријери.

- Упркос тим баријерама око језика и културе успели смо да извучемо представу која иза себе има много успешних играња. Пре свега мој лик је откључао у мени нешто што до тада нисам осетио у својој глумачкој каријери. Лик витеза Туриа није био први редитељев избор за мене и сплетом околности, које иза себе има дивну причу, добио сам да радим управо њега. Он је страшно заљубљен човек који је спреман да комплетно изађе из своје комфор зоне зарад љубави, али на потпуно његов, апсурдан, начин, који сваком својом појавом изазива смех публици, рекао је млади глумац.

ГЛАС: Овакви пројекти нису баш редовни на нашим просторима претпостављамо да су право освјежење за сваког младог глумца у смислу размјена енергија и искустава. Сходно свему томе, шта сте све могли научити током овог процеса, а да прије тог нисте имали прилику?

ДРЉАЧА: Овај пројекат је играо велику улогу у нашем глумачком развијању. Играње у Шекспировом комаду било је велики корак ка нашем професионалном идентитету. Велико је задовољство учествовати у професионалној представи иза које стоји Народно позориште Републике Српске. Био сам задивљен озбиљношћу коју су студенти донели у представи "Два витеза из Вероне". Од глумаца, редитеља, техничара за светла, сценографа и костимографа,... Свако је приступио овом делу пројекта на јако одговаран начин, који је вредан сваког дивљења и за мене остварио најзначајнију размену коју сам имао од својих колега.

ГЛАС:  Ваше студирање глуме полако се приводи крају. Вјерујемо да ћете доста квалитетног знања понијети са академије поготово ако узмемо у обзир да Вам је професорка глуме чувена Јелена Трепетова Костић. Међутим, који је по Вама био најплодоноснији процес током студирања, процес можда гдје сте највише копали по себи науштрб глумчевог освешћивања рада на себи? 

ДРЉАЧА: Моја бака сваки пут кад је питана: "Које унуче највише волиш?" Она би нама на прсте набројала све унуке и онда рекла: "Ако изгубим овај прст, боле ће ме, ако следећи изгубим, такође ће ме болети. Осећала бих бол за сваким и онда никад нећу моћи да изаберем један". Управо због те приче ја не могу да изаберем један процес. За мене је сваки процес који сам имао са својом предивном професорком био значајан и сваки ме је градио као глумца, а уколико бих остао без једног од њих наравно да би ме болело.

ГЛАС:  Можете ли у кратким цртама описати Вашу класу?

ДРЉАЧА: То је дословно девет најразличитијих људи у сваком могућем аспекту. Људи који потпуно имају другачије хобије, занимања и животне приче. Девет људи који се никад не би упознали да није било наше професорке и зато јој хвала. Наравно да смо имали својих падова, али кроз ових девет различитих карактера и мноштво ситуација, научио сам да пријатељство занемарује све те разлике.

ГЛАС: Да сте којим случајем умјетнички директор неког позоришта, које су то представе које би се гледале на репертоару и због чега?

ДРЉАЧА: Репертоар би био доста свестран. Љубитељ сам епохе и класика, али такође и савременог позоришта, које наравно има јасну причу. Сматрам да је позориште место које треба да буде доступно свима и у коме свако може да нађе одређену представу, лик или причу за коју се може везати и која ће га оставити у размишљању. Репертоар не треба да буде такмичење ко има боље и више светла, сценских ефеката, сценографије... Репертоар носи дужност да публика има своје место у коме може да остави своје проблеме и да макар на неко време буде посматрач једног потпуно другачијег света.

ГЛАС: Када бисте морали да издвојите најбољу остварену улогу у популарној представи "Једночинке" Чехова, ко би то био од ваших колега и због чега и иначе колико је помогао тај процес Вама као глумцу?

ДРЉАЧА: Са нашом представом "Чеховљеве једночинке", ми смо остварили важне награде, специфично моја колегиница Мила Станојевић за највеће уметничко достигнуће. Са задовољством бих њу издвојио, поготово што је она учествовала у истој једночинки као и ја и сматрам да је апсолутно својим талентом и радом заслужила ту награду. Можда она неће очекивати, али бих издвојио и колегиницу Марију Полић, која је играла улогу Наталије Степановне и успела публици да приближи руског аутора на један начин који не излази из те епохе, али опет нам ствара топлину нашег простора и неког кога смо можда и упознали или су нам наши стари причали о њима као способним и снажним људима.

ГЛАС:  Шта чини свијет глумца Милоша Дрљаче мимо глумачког свијета?

ДРЉАЧА: Људи који га окружују. Увек волим да проводим време са мени блиским људима. Сва њихова знања, искуства, па и доброту, пријатељство и љубав коју пружају према мени су мене направили особом каква сам данас. Захвалан свима који су били уз мене. Научили су ме много и помогли ми да се константно развијам.
 
ГЛАС: Најзад, шта можемо очекивати у блиској будућности кад је ријеч о Вашој каријери ? 

ДРЉАЧА: Почетком четврте године долази нам један од наших највећих задатака, а то је монодрама. За своју монодраму имам велику жељу да већ крајем септембра буде спремна, како бих могао да вежбам и да је пријавим на фестивал. Монодрама ће уједно бити и кореодрама тако да ћу тиме успети да спојим своје две највеће љубави и самим тим ми ствара још већу жељу за извођењем. Има још да се ради на томе, али уз своје дивне менторе и сараднике, никако не сумњам да ће испасти на било који начин лоше.

ПЛЕС

ГЛАС: Познати сте као неко ко сценски покрет има у малом прсту, народски речено. Одакле љубав ка сценском покрету и плесу и да ли се у будућности видите на том пољу подједнако као на глумачком?

ДРЉАЧА: Пре свега, искрено хвала на комплименту! Да ли се видим подједнако у оба света, апсолутно да. Моја љубав према плесу је заправо почела због саме академије и студирања глуме. Пошто сам завршио нижу музичку школу, размишљао сам у чему још каскам да бих можда у будућности био што свестранији глумац и тако сам одлучио да кренем на плес. Тада сам открио да је плес моја друга највећа љубав, поред глуме. У плесу сам већ девет година и увек волим да спознајем нове гране плеса, да правим кореографије и да развијам свој плесачки идентитет и надам се да то никад нећу престати.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.