Miloš Drljača: Pozorište treba da bude dostupno svima

Kad je mojoj klasi prvi put rečeno kakav projekat ćemo raditi mislim da ni mi sami nismo razumeli u potpunosti težinu i odgovornost koju ovakav projekat nosi. Uopšte nije bila mala stvar za nas da nam je reditelj neko ko nije sa ovog govornog područja, da imamo vremensko ograničenje i da se upuštamo u žanr koji do tog trenutka nismo obrađivali.

Rekao je ovo za "Glas", talenovani glumac Miloš Drljača povodom hvaljenog pozorišnog projekta "Dva viteza iz Verone" koju je režirao ruski reditelj Ilija Zajcev. Takođe, ovaj talentovani glumac ne krije da je njegov lik,  vitez Turia kojeg tumači, u predstavi na neki način otključao u njemu nešto što dosad nije osjetio u dosadašnjoj glumačkoj karijeri.

- Uprkos tim barijerama oko jezika i kulture uspeli smo da izvučemo predstavu koja iza sebe ima mnogo uspešnih igranja. Pre svega moj lik je otključao u meni nešto što do tada nisam osetio u svojoj glumačkoj karijeri. Lik viteza Turia nije bio prvi rediteljev izbor za mene i spletom okolnosti, koje iza sebe ima divnu priču, dobio sam da radim upravo njega. On je strašno zaljubljen čovek koji je spreman da kompletno izađe iz svoje komfor zone zarad ljubavi, ali na potpuno njegov, apsurdan, način, koji svakom svojom pojavom izaziva smeh publici, rekao je mladi glumac.

GLAS: Ovakvi projekti nisu baš redovni na našim prostorima pretpostavljamo da su pravo osvježenje za svakog mladog glumca u smislu razmjena energija i iskustava. Shodno svemu tome, šta ste sve mogli naučiti tokom ovog procesa, a da prije tog niste imali priliku?

DRLjAČA: Ovaj projekat je igrao veliku ulogu u našem glumačkom razvijanju. Igranje u Šekspirovom komadu bilo je veliki korak ka našem profesionalnom identitetu. Veliko je zadovoljstvo učestvovati u profesionalnoj predstavi iza koje stoji Narodno pozorište Republike Srpske. Bio sam zadivljen ozbiljnošću koju su studenti doneli u predstavi "Dva viteza iz Verone". Od glumaca, reditelja, tehničara za svetla, scenografa i kostimografa,... Svako je pristupio ovom delu projekta na jako odgovaran način, koji je vredan svakog divljenja i za mene ostvario najznačajniju razmenu koju sam imao od svojih kolega.

GLAS:  Vaše studiranje glume polako se privodi kraju. Vjerujemo da ćete dosta kvalitetnog znanja ponijeti sa akademije pogotovo ako uzmemo u obzir da Vam je profesorka glume čuvena Jelena Trepetova Kostić. Međutim, koji je po Vama bio najplodonosniji proces tokom studiranja, proces možda gdje ste najviše kopali po sebi nauštrb glumčevog osvešćivanja rada na sebi? 

DRLjAČA: Moja baka svaki put kad je pitana: "Koje unuče najviše voliš?" Ona bi nama na prste nabrojala sve unuke i onda rekla: "Ako izgubim ovaj prst, bole će me, ako sledeći izgubim, takođe će me boleti. Osećala bih bol za svakim i onda nikad neću moći da izaberem jedan". Upravo zbog te priče ja ne mogu da izaberem jedan proces. Za mene je svaki proces koji sam imao sa svojom predivnom profesorkom bio značajan i svaki me je gradio kao glumca, a ukoliko bih ostao bez jednog od njih naravno da bi me bolelo.

GLAS:  Možete li u kratkim crtama opisati Vašu klasu?

DRLjAČA: To je doslovno devet najrazličitijih ljudi u svakom mogućem aspektu. Ljudi koji potpuno imaju drugačije hobije, zanimanja i životne priče. Devet ljudi koji se nikad ne bi upoznali da nije bilo naše profesorke i zato joj hvala. Naravno da smo imali svojih padova, ali kroz ovih devet različitih karaktera i mnoštvo situacija, naučio sam da prijateljstvo zanemaruje sve te razlike.

GLAS: Da ste kojim slučajem umjetnički direktor nekog pozorišta, koje su to predstave koje bi se gledale na repertoaru i zbog čega?

DRLjAČA: Repertoar bi bio dosta svestran. Ljubitelj sam epohe i klasika, ali takođe i savremenog pozorišta, koje naravno ima jasnu priču. Smatram da je pozorište mesto koje treba da bude dostupno svima i u kome svako može da nađe određenu predstavu, lik ili priču za koju se može vezati i koja će ga ostaviti u razmišljanju. Repertoar ne treba da bude takmičenje ko ima bolje i više svetla, scenskih efekata, scenografije... Repertoar nosi dužnost da publika ima svoje mesto u kome može da ostavi svoje probleme i da makar na neko vreme bude posmatrač jednog potpuno drugačijeg sveta.

GLAS: Kada biste morali da izdvojite najbolju ostvarenu ulogu u popularnoj predstavi "Jednočinke" Čehova, ko bi to bio od vaših kolega i zbog čega i inače koliko je pomogao taj proces Vama kao glumcu?

DRLjAČA: Sa našom predstavom "Čehovljeve jednočinke", mi smo ostvarili važne nagrade, specifično moja koleginica Mila Stanojević za najveće umetničko dostignuće. Sa zadovoljstvom bih nju izdvojio, pogotovo što je ona učestvovala u istoj jednočinki kao i ja i smatram da je apsolutno svojim talentom i radom zaslužila tu nagradu. Možda ona neće očekivati, ali bih izdvojio i koleginicu Mariju Polić, koja je igrala ulogu Natalije Stepanovne i uspela publici da približi ruskog autora na jedan način koji ne izlazi iz te epohe, ali opet nam stvara toplinu našeg prostora i nekog koga smo možda i upoznali ili su nam naši stari pričali o njima kao sposobnim i snažnim ljudima.

GLAS:  Šta čini svijet glumca Miloša Drljače mimo glumačkog svijeta?

DRLjAČA: Ljudi koji ga okružuju. Uvek volim da provodim vreme sa meni bliskim ljudima. Sva njihova znanja, iskustva, pa i dobrotu, prijateljstvo i ljubav koju pružaju prema meni su mene napravili osobom kakva sam danas. Zahvalan svima koji su bili uz mene. Naučili su me mnogo i pomogli mi da se konstantno razvijam.
 
GLAS: Najzad, šta možemo očekivati u bliskoj budućnosti kad je riječ o Vašoj karijeri ? 

DRLjAČA: Početkom četvrte godine dolazi nam jedan od naših najvećih zadataka, a to je monodrama. Za svoju monodramu imam veliku želju da već krajem septembra bude spremna, kako bih mogao da vežbam i da je prijavim na festival. Monodrama će ujedno biti i koreodrama tako da ću time uspeti da spojim svoje dve najveće ljubavi i samim tim mi stvara još veću želju za izvođenjem. Ima još da se radi na tome, ali uz svoje divne mentore i saradnike, nikako ne sumnjam da će ispasti na bilo koji način loše.

PLES

GLAS: Poznati ste kao neko ko scenski pokret ima u malom prstu, narodski rečeno. Odakle ljubav ka scenskom pokretu i plesu i da li se u budućnosti vidite na tom polju podjednako kao na glumačkom?

DRLjAČA: Pre svega, iskreno hvala na komplimentu! Da li se vidim podjednako u oba sveta, apsolutno da. Moja ljubav prema plesu je zapravo počela zbog same akademije i studiranja glume. Pošto sam završio nižu muzičku školu, razmišljao sam u čemu još kaskam da bih možda u budućnosti bio što svestraniji glumac i tako sam odlučio da krenem na ples. Tada sam otkrio da je ples moja druga najveća ljubav, pored glume. U plesu sam već devet godina i uvek volim da spoznajem nove grane plesa, da pravim koreografije i da razvijam svoj plesački identitet i nadam se da to nikad neću prestati.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.