Миливоје Унковић: Имамо комплекс да нисмо модерни

Умјетност Aбориџина је јединствена. Они праве ту орнаментику, која је необична. Предмете које израђују продају за мало новца људима са запада, а они их продају по високим цијенама у америчким галеријама - рекао је у интервјуу за "Глас Српске" ликовни умјетник професор Миливоје Унковић, који ради и ствара у Њемачкој.

Он каже да се свакодневно интересује за умјетност нашег простора и за младе ствараоце који излажу на домаћој и међународној сцени.       

* ГЛAС: Како Вам се чини ликовна сцена Републике Српске?

УНКОВИЋ: Врло ревносно пратим збивања у култури Републике Српске, јер то је и саставни дио мог посла. Нисам у ситуацији да пропратим све изложбе тих младих умјетника, али пратим преко интернета. Свако јутро читам електронско издање "Гласа Српске". Ликовни простори и живот који се дешава у Српској су у оном смислу актуелни као и у свијету. Када је у питању умјетност уопште, ради се о врло осјетљивим стварима, сензибилитету људи, индивидуалности. Највећи резултат професора је да не омета персонални дио развоја студента који је најбитнији. То је онај дио који је синтеза свих емоционалних и мисаоних енергија умјетничког дјела. Оно што се осјећа у земљама у транзицији је комплекс да нисмо модерни и да негдје каснимо. Тако да има мало претјеривања у неким пропорционалним односима "нове умјетничке праксе" и класичног. Данас у Републици Српској имамо углавном младе ауторе, што је врло добро. 

* ГЛAС: Имамо ли права тумачења умјетности око нас?

УНКОВИЋ: Има врло површних тумачења поимања савременог, модерног и класичног. Зар није Шекспир најсавременији, јер се игра у свим свјетским театрима. Египатска умјетност је сваки дан присутна око нас на овакав или онакав начин. Није увијек савремено само оно што се односи на вријеме и простор у коме живимо.

* ГЛAС: У чему је највећа вриједност умјетничког дјела?

УНКОВИЋ: Умјетничко дјело није само онај финални чин који се може видјети и опипати, то је онај укупан процес од идеје до коначне финализације. Колико је човјек компликован по својој унутрашњој структури, толико је компликовано и умјетничко дјело. Умјетничка дјела живе у свом умјетничком времену, то је вријеме које је негдје између овог реалног и оног вјечног спиритуалног. Ту су ремек-дјела која не може потрти ниједно вријеме, њихову естетику, она надживљују и своје творце и вјечно трају.

* ГЛAС: Гдје је данас граница између савремене умјетности и баналности?

УНКОВИЋ: У нашем времену је доста присутан постмодернизам. Има једна ствар када је у питању нова умјетничка пракса, не треба сметнути са ума да је постмодернистичка критика врло вјешто замијенила ликовно за визуелно. Ликовно подлијеже критеријуму вредновања. Када умјетник одлучи да један индустријски предмет прогласи умјетничким дјелом и потпише га, он је заложио сав свој ауторски углед и то има смисла. То је дефинисано 1917. године и поставља се питање да ли икада више један индустријски предмет може постати умјетничко дјело. Када је Маљевич насликао "Црни квадрат", то је био завршетак цјелокупног стваралачког процеса и сазријевања. Његова слика "Црни квадрат" јесте умјетничко дјело, а када бих ја направио црвени или плави квадрат, то више није умјетничко дјело. Мислим да би неке ствари морале, а у свијету су већ и почеле, да се рашчисте. Суштина постмодернизма је плурализам. У једном времену и простору постоје све могуће ликовне поетике, без претензија да се једна форсира на штету друге. У култури је љепота разлике у односу на друге просторе. Најбитније је оно аутохтоно са одређених простора. 

Савјети

- Као бивши професор на Aкадемији умјетности имам и одређене погледе из педагошког угла на младе умјетнике. Не мислим да било коме дијелим савјете шта би и како би требало радити, јер то нисам чинио ни као професор. Покушавао сам увијек да студенте поштедим сувишних савјета - каже професор Миливоје Унковић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.