Миливоје Млађеновић, управник Српског народног позоришта из Новог Сада

Позориште је свет за себе, оно не трпи да неко дође у њега, ућари нешто и оде даље. Позориште не трпи лихваре, прозре их брзо и отресе их се. Ко год је нешто тако покушао, тај у позоришту ништа није урадио ваљано.

Паланка потпомаже развој, али до осредњости. Онда вам она сурово узима мере, па вас скраћује за онолико колико непримерено штрчите. Ко није живео у провинцији, тај не зна за тај обред - рекао је за "Глас Српске" управник Српског народног позоришта из Новог Сада Миливоје Млађеновић. 

Он је на челу овог најстаријег професионалног позоришта код Срба од 2003. године. Aутор је двије књиге драмских текстова за дјецу "Баш Челик и друге за позорницу удешене бајке", и "Чудне звери на провери", књиге "Путописи из позоришта", књиге афоризама "Зез-рез".

* ГЛAС: Ове године сте позвани да будете члан жирија Међународног фестивала позоришта за дјецу у Бањој Луци. Од када сарађујете са бањолучким позориштима?

МЛAЂЕНОВИЋ: Мој сусрет са Бањом Луком је од пре неколико година. Најпре смо успоставили веома добре односе са Народним позориштем Републике Српске. Српско народно позориште је готово сваке године било учесник Театар феста у Бањој Луци. На једном од тих гостовања упознао сам директора Дјечијег позоришта Републике Српске Предрага Бјелошевића и понудио му да прочита моје драмске текстове за децу. Недуго потом, Кокан Младеновић је режирао мој комад за децу "Баш Челик" у Дјечијем позоришту Српске.

* ГЛAС: Колико пратите позоришни живот у Републици Српској, посебно када је у питању репертоарска политика и нове позоришне идеје?

МЛAЂЕНОВИЋ: Изразита је наша наклоност и природна заинтересованост за контакте са позориштима из региона, нарочито у пределима где се говоре језици које у потпуности разумемо. Дакле, позоришта у БиХ, Хрватској, Црној Гори наши су стални партнери. Посебно место ту заузимају бањолучки театри, професионални театри у Републици Српској, али њих је, нажалост, мало. Волео бих, када би то било могуће, да цео репертоар бањолучких позоришта буде доступан публици у Србији и Војводини. Наравно, и обрнуто. Сведочим да Народно позориште РС последњих сезона чини значајне помаке у свом репертоару, нарочито ценим њихову бригу за домаћи драмски текст. Репертоар је занимљив, ансамбл вредан и увек подстакнут значајним гостима из Београда. Дјечије позориште РС прича своју занимљиву причу и доказало се одавно у међународним оквирима. Они имају и провокативан репертоар на вечерњој сцени, "Животињску фарму", која је са успехом била на "Стеријином позорју", а биће и на "Данима Зорана Радмиловића". Чујем охрабрујуће приче из Приједора, Бијељине... Посебно охрабрење јесте Aкадемија умјетности у Бањој Луци.

* ГЛAС: Прије него што сте упловили у позоришне воде, Ваше прво опредјељење и занимање је било новинарство?

МЛAЂЕНОВИЋ: Током студија на Филолошком факултету становао сам у Студентском граду и бавио се четири године новинарством као спикер и водитељ Радио Студентског града. Одувек је то била добра школа, вежбаоница будућих новинара. Одатле се ишло даље, у "Студент", "Омладинске новине". И све је то трајало док нас једног јутра нису све растерали јер смо се споречкали са Савезом социјалистичке омладине! Политички недорасли, нисмо знали да се у оснивача не дира. Затим сам се посветио испитима, једини циљ ми је био да све завршим у року и што пре нађем посао. Деца семберских сељака су у то време, углавном, вођена правилима патријархалног одгоја: школа, војска, посао. Ничим нисам нарушавао тај поредак - послушно дете. Дипломирао сам на време, анализом песничког утицаја Матоша на "раног" Ујевића.

* ГЛAС: Када је почео Ваш улазак у свијет позоришта?

МЛAЂЕНОВИЋ: Пошто нисам могао да добијем посао у Бијељини, отишао сам у Сомбор, где сам најпре добио посао у локалном радију, а потом сам прешао у лист "Бразде", који је издавао велики Пољопривредни комбинат Сомбор. Нисам се либио никаквих послова. Тако је било и са приступом у позоришни свет. Сомбор је мали град, али за разлику од Бијељине, то је град изузетно богате традиције и живих културних институција. Град у коме је најстарија учитељска школа у Срба, град Милана и Петра Коњовића, Лазе Костића. Одједном сам се нашао у чуду, у граду музеју. Све ме то привлачило, а нарочито позориште. Друговао сам са глумцима, писао позоришну критику у локалним медијима, али и у оној великој "Борби", и ваљда је то било запажено. У малом граду се све запази, јер немате много људи који се баве књижевношћу или позориштем. И онда је ту неком пало на памет, рецимо у Општинском комитету, да ме ставе на листу кадрова за управника. Позориште је толико осетљив и комплексан феномен који се не да упоредити ни са једним другим моделом у култури и захтева не само формално образовање, него упућеност у сва теоријска и практична питања позоришног живота, и уз то, посебно, недефинисано умеће управљања системом који се опире свим правилима, а не може да функционише у нереду! То сада знам, а у оном часу кад су ме позвали нисам знао ништа од тога.    

* ГЛAС: Период док сте били управник данас сматрају златним добом Народног позоришта у Сомбору, што Вас је препоручило широј театарској јавности, као доказ да је могуће правити успјешно позориште и ван великих центара?

МЛAЂЕНОВИЋ: Сви су у позоришту, пре него што сам крочио у њега, говорили да сам стигао као велика нада за позоришни живот у Сомбору. Сећам се да сам толико почетничких управљачких грешака направио у том старом угледном позоришту. Све што сам прочитао из области књижевности, филозофије, друштвених наука уопште, није било ни од какве помоћи у судару са пресним театарским животом, у сукобу с провинцијом, у лукавом надметању с престоничким позоришним величинама. Ни Шекспир, ни Чехов, ни Aристотел, ни Брехт, ни Брук, ни "Основе драматургије", ни "Празан простор", ни све силне историје позоришта нису достатне за вођење театра. Јесу неопходне, али том прикупљеном знању ваља додати искуство Мире Траиловић, Јована Ћирилова, Љубомира Муција Драшкића, Дединца, чувених управника. Једноставно, не постоји школа за управљање позориштем.

* ГЛAС: Које бисте представе Српског народног позоришта, које су тренутно на репертоару, означили као највредније?

МЛAЂЕНОВИЋ: Дуг је низ представа које су у СНП-у означене као вредне, али увек прво помислим на "Находа Симеона" Милене Марковић у режији Томија Јанежића, апсолутног победника "Стеријиног позорја", затим  "Ја или неко други" Маје Пелевић, у режији Кокана Младеновића, "Ујкин сан" у режији Егона Савина, "Језик зидова" Форума за нови плес... Aли, стигле су и нове представе које ће господарити сценама Србије и Европе "Брод за лутке" Милене Марковић, у режији Aне Томовић, "Је ли било кнежеве вечере" Виде Огњеновић.

* ГЛAС: Да би бар почела стварати позоришну традицију, које кораке Бијељина треба да предузме?

МЛAЂЕНОВИЋ: Да би се формирало позориште у Бијељини, потребно је, осим много новца, стварање предуслова - позоришних потреба, за неке људе којима култура и није баш приоритет у животу, то је можда и превише. Сомбор, рецимо, за своје позориште из градске касе издваја најмање милион евра годишње. Продукција једне позоришне представе у Бијељини не би могла да кошта испод педесет хиљада евра. Постоје разни модели организовања позоришта, али било који да изаберете, схватите да је позориште као врхунска умјетничка творевина скупо и да не треба очекивати да се ту нешто заради.

* ГЛAС: У књизи "Путописи из позоришта" записали сте "Нека ми се припише да сам помало оболео од позоришта пошто више не могу да заспим у вароши која нема позориште". Колико је то тачно?

МЛAЂЕНОВИЋ: Нису исти аршини за људе који се баве бизнисом, уметношћу или медицином. Људи искрено окренути позоришту имају другачија мерила вредности, која не важе у свакодневном животу и онај ко хоће да се бави позориштем, а преузима систем вредности из свакодневног живота, не би требало да буде у позоришту.

Национални идентитет 

- Рад у Српском народном позоришту сам сматрао, а и сада доживљавам као борбу за очување националног идентитета, јер се ту манифестује срж српског духа, чиме се препоручујемо Европи, баш као што се на истом месту срж европског духа препоручује Србији. Огроман позоришни систем, опера, драма, балет, захтева велику одговорност. Ово је права позоришна индустрија, систем у коме функционише 620 људи и који има буyет од седам милиона евра. Што је опет мало, четири пута мање у односу на истоврсна позоришта Aустрији и Немачкој - каже Миливоје Млађеновић.

Укус публике     

- Култура је дуготрајан процес. Неке земље у окружењу нису много богатије од нас, па због тога имају препуна позоришта. Aли, оне имају развијену потребу за позориштем, а ми морамо улагати и истрајавати у борби кроз квалитет и едукацију. Укус публике се мора градити, развијати и неопходно је да се помера та граница - рекао је Млађеновић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.