Milivoje Mlađenović, upravnik Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada

Pozorište je svet za sebe, ono ne trpi da neko dođe u njega, ućari nešto i ode dalje. Pozorište ne trpi lihvare, prozre ih brzo i otrese ih se. Ko god je nešto tako pokušao, taj u pozorištu ništa nije uradio valjano.

Palanka potpomaže razvoj, ali do osrednjosti. Onda vam ona surovo uzima mere, pa vas skraćuje za onoliko koliko neprimereno štrčite. Ko nije živeo u provinciji, taj ne zna za taj obred - rekao je za "Glas Srpske" upravnik Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada Milivoje Mlađenović. 

On je na čelu ovog najstarijeg profesionalnog pozorišta kod Srba od 2003. godine. Autor je dvije knjige dramskih tekstova za djecu "Baš Čelik i druge za pozornicu udešene bajke", i "Čudne zveri na proveri", knjige "Putopisi iz pozorišta", knjige aforizama "Zez-rez".

* GLAS: Ove godine ste pozvani da budete član žirija Međunarodnog festivala pozorišta za djecu u Banjoj Luci. Od kada sarađujete sa banjolučkim pozorištima?

MLAĐENOVIĆ: Moj susret sa Banjom Lukom je od pre nekoliko godina. Najpre smo uspostavili veoma dobre odnose sa Narodnim pozorištem Republike Srpske. Srpsko narodno pozorište je gotovo svake godine bilo učesnik Teatar festa u Banjoj Luci. Na jednom od tih gostovanja upoznao sam direktora Dječijeg pozorišta Republike Srpske Predraga Bjeloševića i ponudio mu da pročita moje dramske tekstove za decu. Nedugo potom, Kokan Mladenović je režirao moj komad za decu "Baš Čelik" u Dječijem pozorištu Srpske.

* GLAS: Koliko pratite pozorišni život u Republici Srpskoj, posebno kada je u pitanju repertoarska politika i nove pozorišne ideje?

MLAĐENOVIĆ: Izrazita je naša naklonost i prirodna zainteresovanost za kontakte sa pozorištima iz regiona, naročito u predelima gde se govore jezici koje u potpunosti razumemo. Dakle, pozorišta u BiH, Hrvatskoj, Crnoj Gori naši su stalni partneri. Posebno mesto tu zauzimaju banjolučki teatri, profesionalni teatri u Republici Srpskoj, ali njih je, nažalost, malo. Voleo bih, kada bi to bilo moguće, da ceo repertoar banjolučkih pozorišta bude dostupan publici u Srbiji i Vojvodini. Naravno, i obrnuto. Svedočim da Narodno pozorište RS poslednjih sezona čini značajne pomake u svom repertoaru, naročito cenim njihovu brigu za domaći dramski tekst. Repertoar je zanimljiv, ansambl vredan i uvek podstaknut značajnim gostima iz Beograda. Dječije pozorište RS priča svoju zanimljivu priču i dokazalo se odavno u međunarodnim okvirima. Oni imaju i provokativan repertoar na večernjoj sceni, "Životinjsku farmu", koja je sa uspehom bila na "Sterijinom pozorju", a biće i na "Danima Zorana Radmilovića". Čujem ohrabrujuće priče iz Prijedora, Bijeljine... Posebno ohrabrenje jeste Akademija umjetnosti u Banjoj Luci.

* GLAS: Prije nego što ste uplovili u pozorišne vode, Vaše prvo opredjeljenje i zanimanje je bilo novinarstvo?

MLAĐENOVIĆ: Tokom studija na Filološkom fakultetu stanovao sam u Studentskom gradu i bavio se četiri godine novinarstvom kao spiker i voditelj Radio Studentskog grada. Oduvek je to bila dobra škola, vežbaonica budućih novinara. Odatle se išlo dalje, u "Student", "Omladinske novine". I sve je to trajalo dok nas jednog jutra nisu sve rasterali jer smo se sporečkali sa Savezom socijalističke omladine! Politički nedorasli, nismo znali da se u osnivača ne dira. Zatim sam se posvetio ispitima, jedini cilj mi je bio da sve završim u roku i što pre nađem posao. Deca semberskih seljaka su u to vreme, uglavnom, vođena pravilima patrijarhalnog odgoja: škola, vojska, posao. Ničim nisam narušavao taj poredak - poslušno dete. Diplomirao sam na vreme, analizom pesničkog uticaja Matoša na "ranog" Ujevića.

* GLAS: Kada je počeo Vaš ulazak u svijet pozorišta?

MLAĐENOVIĆ: Pošto nisam mogao da dobijem posao u Bijeljini, otišao sam u Sombor, gde sam najpre dobio posao u lokalnom radiju, a potom sam prešao u list "Brazde", koji je izdavao veliki Poljoprivredni kombinat Sombor. Nisam se libio nikakvih poslova. Tako je bilo i sa pristupom u pozorišni svet. Sombor je mali grad, ali za razliku od Bijeljine, to je grad izuzetno bogate tradicije i živih kulturnih institucija. Grad u kome je najstarija učiteljska škola u Srba, grad Milana i Petra Konjovića, Laze Kostića. Odjednom sam se našao u čudu, u gradu muzeju. Sve me to privlačilo, a naročito pozorište. Drugovao sam sa glumcima, pisao pozorišnu kritiku u lokalnim medijima, ali i u onoj velikoj "Borbi", i valjda je to bilo zapaženo. U malom gradu se sve zapazi, jer nemate mnogo ljudi koji se bave književnošću ili pozorištem. I onda je tu nekom palo na pamet, recimo u Opštinskom komitetu, da me stave na listu kadrova za upravnika. Pozorište je toliko osetljiv i kompleksan fenomen koji se ne da uporediti ni sa jednim drugim modelom u kulturi i zahteva ne samo formalno obrazovanje, nego upućenost u sva teorijska i praktična pitanja pozorišnog života, i uz to, posebno, nedefinisano umeće upravljanja sistemom koji se opire svim pravilima, a ne može da funkcioniše u neredu! To sada znam, a u onom času kad su me pozvali nisam znao ništa od toga.    

* GLAS: Period dok ste bili upravnik danas smatraju zlatnim dobom Narodnog pozorišta u Somboru, što Vas je preporučilo široj teatarskoj javnosti, kao dokaz da je moguće praviti uspješno pozorište i van velikih centara?

MLAĐENOVIĆ: Svi su u pozorištu, pre nego što sam kročio u njega, govorili da sam stigao kao velika nada za pozorišni život u Somboru. Sećam se da sam toliko početničkih upravljačkih grešaka napravio u tom starom uglednom pozorištu. Sve što sam pročitao iz oblasti književnosti, filozofije, društvenih nauka uopšte, nije bilo ni od kakve pomoći u sudaru sa presnim teatarskim životom, u sukobu s provincijom, u lukavom nadmetanju s prestoničkim pozorišnim veličinama. Ni Šekspir, ni Čehov, ni Aristotel, ni Breht, ni Bruk, ni "Osnove dramaturgije", ni "Prazan prostor", ni sve silne istorije pozorišta nisu dostatne za vođenje teatra. Jesu neophodne, ali tom prikupljenom znanju valja dodati iskustvo Mire Trailović, Jovana Ćirilova, Ljubomira Mucija Draškića, Dedinca, čuvenih upravnika. Jednostavno, ne postoji škola za upravljanje pozorištem.

* GLAS: Koje biste predstave Srpskog narodnog pozorišta, koje su trenutno na repertoaru, označili kao najvrednije?

MLAĐENOVIĆ: Dug je niz predstava koje su u SNP-u označene kao vredne, ali uvek prvo pomislim na "Nahoda Simeona" Milene Marković u režiji Tomija Janežića, apsolutnog pobednika "Sterijinog pozorja", zatim  "Ja ili neko drugi" Maje Pelević, u režiji Kokana Mladenovića, "Ujkin san" u režiji Egona Savina, "Jezik zidova" Foruma za novi ples... Ali, stigle su i nove predstave koje će gospodariti scenama Srbije i Evrope "Brod za lutke" Milene Marković, u režiji Ane Tomović, "Je li bilo kneževe večere" Vide Ognjenović.

* GLAS: Da bi bar počela stvarati pozorišnu tradiciju, koje korake Bijeljina treba da preduzme?

MLAĐENOVIĆ: Da bi se formiralo pozorište u Bijeljini, potrebno je, osim mnogo novca, stvaranje preduslova - pozorišnih potreba, za neke ljude kojima kultura i nije baš prioritet u životu, to je možda i previše. Sombor, recimo, za svoje pozorište iz gradske kase izdvaja najmanje milion evra godišnje. Produkcija jedne pozorišne predstave u Bijeljini ne bi mogla da košta ispod pedeset hiljada evra. Postoje razni modeli organizovanja pozorišta, ali bilo koji da izaberete, shvatite da je pozorište kao vrhunska umjetnička tvorevina skupo i da ne treba očekivati da se tu nešto zaradi.

* GLAS: U knjizi "Putopisi iz pozorišta" zapisali ste "Neka mi se pripiše da sam pomalo oboleo od pozorišta pošto više ne mogu da zaspim u varoši koja nema pozorište". Koliko je to tačno?

MLAĐENOVIĆ: Nisu isti aršini za ljude koji se bave biznisom, umetnošću ili medicinom. Ljudi iskreno okrenuti pozorištu imaju drugačija merila vrednosti, koja ne važe u svakodnevnom životu i onaj ko hoće da se bavi pozorištem, a preuzima sistem vrednosti iz svakodnevnog života, ne bi trebalo da bude u pozorištu.

Nacionalni identitet 

- Rad u Srpskom narodnom pozorištu sam smatrao, a i sada doživljavam kao borbu za očuvanje nacionalnog identiteta, jer se tu manifestuje srž srpskog duha, čime se preporučujemo Evropi, baš kao što se na istom mestu srž evropskog duha preporučuje Srbiji. Ogroman pozorišni sistem, opera, drama, balet, zahteva veliku odgovornost. Ovo je prava pozorišna industrija, sistem u kome funkcioniše 620 ljudi i koji ima buyet od sedam miliona evra. Što je opet malo, četiri puta manje u odnosu na istovrsna pozorišta Austriji i Nemačkoj - kaže Milivoje Mlađenović.

Ukus publike     

- Kultura je dugotrajan proces. Neke zemlje u okruženju nisu mnogo bogatije od nas, pa zbog toga imaju prepuna pozorišta. Ali, one imaju razvijenu potrebu za pozorištem, a mi moramo ulagati i istrajavati u borbi kroz kvalitet i edukaciju. Ukus publike se mora graditi, razvijati i neophodno je da se pomera ta granica - rekao je Mlađenović.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.