Милица Грујичић: Учитељица Живкица изазов за глумачку игру

Учествујем у раду на једној магистарској представи студената Aкадемије уметности, а на позив редитеља Томија Јанежича. Захвална сам му од срца што ме питао да ли бих хтела да им се придружим, јер је његов начин рада реткост, а опет чини ми се неопходност за глумачки развој.

Рекла је ово у интервјуу за "Глас Српске" новосадска глумица Милица Грујичић, коју шира публика препознаје преко рола у телевизијским серијама Здравка Шотре.

- Томи је заиста тотални посвећеник позоришту, необична појава на нашој сцени. Са њим сам већ радила у Aтељеу 212 пре неколико година представу "Шума блиста", Милене Марковић, која је буквално поделила позоришну публику, а мене то узбуђује. Његове представе су права револуција у данашње време, јер се он не либи да иде директно у суштину ствари, не улагујући се никаквим умишљеним величинама и "стандардима". Занима га само истина и путеви до ње, а то јесте поента.

* ГЛAС: Телевизијска публика Вас је упознала преко улога у серијама Здравке Шотре, "Грех њене мајке" и "Непобедиво срце". Чиме су Вас привукле улоге поштарке Зоре, односно учитељице Живкице и шта је за Вас најинспиративније у овим серијама рађеним по романима Милице Јаковљевић Мир Јам?

ГРУЈИЧИЋ: Као позоришној глумици која чезне за филмом, било ми је потребно искуство рада пред камерама, о томе сам знала мало, готово ништа. Пре три године Здравко Шотра је организовао кастинг у потрази за новим лицима, тако да сам се и ја нашла у тој причи, добила улогу Зоре и ту се отвара пут мог учешћа у његовим двема серијама. За "Непобедиво срце" и улогу Живкице уследио је директан позив, што је за мене био знак да су редитељ и продуценти били задовољни мојим претходним радом, тако да сам са радошћу прихватила понуду доживљавајући је као својеврсну награду. Оба лика су ме заинтригирала својом снагом, самосвешћу и борбом да се достојанствено живи у околностима које су им дате. Ту је њихова сличност, а разлике су у темпераменту и осећању сопствене женствености. Док је Зора помало затворена и строга у погледу гардеробе и фризуре, класични тип, самостална жена, Живкица је расна, пунокрвна, шминка се редовно, носи шарене хаљине и без оптерећења истиче сопствену женственост у непоколебљивој вери да ће тако привући мушкарца за којег би се удала. Радила сам је помало по угледу на моју учитељицу коју смо сви као деца обожавали, јер није била као остале учитељице и умела је са децом. Живкица је жена која обожава свој посао, заправо воли децу, воли живот и радује се сваком новом дану.

* ГЛAС: Једну од улога остварили сте у представи Милене Марковић "Брод за лутке", гдје играте заједно са Јасном Ђуричић у чијој сте класи дипломирали. Каква искуства Вас вежу за ову представу и колико је ова драма захтјевна за играње?

ГРУЈИЧИЋ: "Брод за лутке" је мени омиљена представа, а и осталим колегама. То је јединствено и ретко искуство у позоришту, ретка је та колективна загрејаност и заљубљеност. A то се просто деси кад је пред вама нешто што је написала Милена Марковић. Свака њена реченица тј. стих зрачи снагом и животом! "Брод за лутке" нас је "провозао" по Балкану, по Европи, добили смо мноштво награда и признања. Још увек играмо ту представу, сала је увек крцата и то потврђује важност позоришног чина, поготово у данашња времена када нас неко лаже да уметност и култура нису неопходни. Тако да ја нашу представу доживљавам као "леви кроше, десни кроше, аперкат !!!" свима који хоће да затру најплеменитије и непролазне вредности једног друштва, гурајући у први план шопинг-просечност и остале безвредне форме живљења које убијају племенит дух људскости.

* ГЛAС: Играте и у једној од прича филмског омнибуса "Октобар" који су радили студенти ФДУ. Колико су овакви пројекти добри за сарадњу и прилика да више људи покаже шта мисли о једној друштвеној теми, као што је питање 5. октобра у Србији?

ГРУЈИЧИЋ: Студенти професора Слободана Шијана су међу реткима који су искрено, са личним односом, одабрали тему револуције у Србији 5. октобра, не либећи се да критикују последице те револуције која наше друштво није одвела бољем животу, већ вечитој транзицији и ућуткивању појединаца. Зато је њихово заједничко иступање храбро и важно. Они су тим филмом дипломирали. Истрајали су у идеји и поред свих тешкоћа с којима се млади уметници суочавају у Србији. Данас није лако почети уметнички рад, добити новац за пројекат и подршку, ето то су последице те револуције. Међутим, њих седморо су се изборили, а ми глумци смо били ту чини ми се највећа подршка, радећи без икаквог хонорара. Учествовала сам у сегменту "Дипломирање" редитељке Милице Томовић, којим почиње филм и заиста сам поносна на резултат. Ту се опет као и у "Броду за лутке" десило срећно заједништво, загрејаност комплетне екипе. Два месеца смо имали глумачке пробе што је реткост када су снимања у питању. Упознала сам феноменалне људе, креативце непоколебљиве! Таква искуства ме држе у овом послу.

* ГЛAС: На сцени Српског народног позоришта у Новом Саду, које је Ваша матична кућа, остварили сте бројне улоге. Да ли Вам је нека од њих посебно драга и да ли можда неку будућу улогу посебно прижељкујете?

ГРУЈИЧИЋ: Зина у "Ујкином сну" Достојевског, Пелка у "Јуцуци" Слободана Обрадовића по мотивима приповетке Јована Јовановића Змаја, Кристина у "Коме верујете" Јелене Ђорђевић и Тимандра у трагедији "Тимон Aтињанин" Вилијама Шекспира. И наравно Велика сестра и Марица у "Броду за лутке" Милене Марковић. Кад размишљам о ономе што бих играла у будућности, трудим се да се зауставим у таквим маштањима и да сузбијам своје жеље, јер желим да не знам шта ме на професионалном плану чека. Мислим да човек треба да пази шта жели и чему се нада, јер живот готово увек обара наше личне поставке, а оном ко то не разуме и егоистично гура своје жеље у први план, деси се да побрка лончиће на свим животним пољима и почне да пати што на крају крајева испада комично. Зато једноставно живим у складу са оним што ми је дато, трудећи се да живот посматрам широко, шире од оквира професије која је таква да често прогута људе који се горде, који стално нешто захтевају мислећи да су незаобилазни центар.

Популарност

* ГЛAС: Колико Вам је порасла популарност послије појављивања у телевизијским серијама и да ли се сада дешава да Вас препознају на улици?

ГРУЈИЧИЋ: Већ после неколико година рада у позоришту, људи су почели да ме препознају и запиткују око глуме, како то, шта то, а после серија мало учесталије. Углавном су то деца која неоптерећено добацују, комшије из зграде, продавачице и разни познаници за које не бих рекла да гледају домаће серије.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.