Милица Димитријевић за „Глас“: Најтеже је сачувати здрав ум и чисто срце

Период истраживања и стварања монодраме памтим као врло узбудљив. С обзиром на то да је у питању био испитни задатак из глуме, где смо самостално бирали уметника чији живот желимо да прикажемо, у том тренутку било је пуно недоумица и питања, што је сасвим природно.

Рекла је ово за "Глас Српске"  Милица Димитријевић, једна од талентованијих глумица млађе генерације, поводом недавног извођења монодраме "Кад се завесе спусте". Ауторка овог хваљеног позоришног пројекта каже да није случајност што је изабрала баш Радмилу Савићевић као инспирацију,  те да је осјећала велику одговорност током напорног процеса припреме улоге.

- Чврсто верујем да није случајност што сам изабрала баш Радмилу, мислим да је она пронашла мене. Осећала сам велику одговорност, али сам била одлучна да успем, па сам корак по корак ишла ка свом циљу. Најпре сам се трудила да истражим све о њеном животу и стваралаштву и како сам све више сазнавала, била сам сигурна у свој избор. Фасцинирала ме је њена једноставност, ведар дух и несебична љубав, а са друге стране све те одигране улоге у којима је била маестрална. И управо је то било оно што сам желела да људи виде, све што је она ван сцене и иза камера, њену личну причу која је за мене врло топла и танана. Био је велики изазов играти лик који је толико старији од мене, а у исто време направити да то не буде имитација оног што знамо, већ заиста жив човек. Изазов је и сада, две године касније, али у томе и јесте лепота нашег посла што рад никада не престаје, већ сазревамо и искуством добијамо на квалитету, рекла је Димитријевићева.

ГЛАС: Једна сте од ријетких глумица које су успјеле за врло кратко вријеме да направе двије монодраме о великанима српске умјетности. Наиме, монодрама "Немојте ме заборавити" такође је Ваш ауторски пројекат, али овога пута све је уперено у лик и дјело пјесникиње Десанке Максимовић. Представа се састоји од прича из живота и поезије наше пјесникиње. Шта Вас је привукло да направите монодраму о првој дами писане српске ријечи?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Пре бих рекла сплет околности (смијех). Након завршене монодраме, као дипломски задатак оживела сам лик Десанке Максимовић. Инспирација је дошла на дикцији, где смо моје колеге са класе и ја оживели знамените српске писце. Тако да сам само наставила да истражујем и да већ постојеће надоградим још неким причама из живота и поезијом.  Била ми је част да одиграм Десанку и да је још више приближим људима. Трудила сам се да прича о њој буде помало иреална, неухватљива, баш као што је и поезија. Али ми се чини да је било теже након прве монодраме направити нешто другачије, што неће личити на претходно јер њих две имају заиста пуно тога заједничког. Неизмерно ми је значила подршка мог професора Велимира и његови савети који су ми помогли да дефинишем оно што желим.

ГЛАС: Када бисмо покушали да иоле проанализирамо ове двије велике умјетнице свог заната, Радмилу Савићевић и Десанку Максимовић, сигурно  бисмо могли да их сврстамо у један заједнички одјељак карактера у којем би доминирале ријечи попут: емпатија, простодушност, наивност, мудра скромност...  У којој мјери је било поистовјећења са Десанком и Радмилом, и чијем карактеру више нагиње Ваш карактер?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Тако је, управо су ме те вредности привукле и желела сам да их кроз моје јунакиње вратим, понудим публици. Те вредности нас оплемењују, чине нас људима. Поистовећивања је било и са Радмилом и са Десанком, обе су ми срцу драге и блиске. Е сад, када бих бирала, можда оно чега ми недостаје у овим годинама јесте непосредност и спонтаност коју је имала Рада, а Десанка је у себи носила суптилност насупрот ње. Али има свега помало, само је питање околности када ће шта бити доминантно.

ГЛАС: Познато је да сте велики љубитељ поезије, уосталом монодрама о Десанки можда све и говори. Међутим, живимо у неким чудним временима, тачније хладним временима у погледу емпатије и недостатка бриге за своју душу, а и душу ближњег, што би требало да је потка сваког човјека на планети. Како Ви сагледавате те нуспојаве у савременом друштву те колико поезија може да допринесе човјеку да се барем мало отисне из ове брзине лудог времена?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Мислим да је данас најтеже сачувати здрав ум и чисто срце. Потребно нам је много љубави, да више волимо себе, али и једни друге. То је суштина живота. Савремени начин живота нас често занесе те заборавимо на то и зато свако од нас треба да застане. Мале ствари које можемо себи да причинимо да бисмо се осећали боље. Осмех, загрљај, поезија или представа... Толико је могућности. Свакако, поезија је увек начин да заборавимо на реалност. Некада те речи могу да нас препороде или уздрмају у нама читав свет, само треба дати прилику. Важно је да осећамо.

ГЛАС: Играте у представи нишког Народног позоришта "Врана у пауновом перју".  Ријеч је о истоименом роману Владимира Вучковића који је настао по истинитој љубавној причи краља Милана Обреновића у Нишу. Како сте се снашли у овој екипи и какво Вам искуство доноси процес са осталим колегама са редитељем Марком Торлаковићем на челу?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: "Врана у пауновом перју" је мој први професионални ангажман након студија и велика је радост била заиграти у свом родном граду. Захвална сам својим колегама и редитељу на подршци у току процеса. Било ми је изазовно након периода играња монодрама играти у представи, где сви  имамо заједнички циљ. Читава глумачка екипа представља механизам на сцени који све време ради од почетка до краја, нема изласка са сцене, већ се ту пред публиком трансформишемо. Рад на представи је увек узбудљив, неизвестан на почетку и доноси непроцењиво искуство. То је оно што нам остаје.

ГЛАС: Да ли се присјећате тренутака када сте схватили да је глумачки позив онај који се не смије одбити и можете ли да нам то опишете и, генерално, да ли је било неких недоумица или је то била љубав на први поглед?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: У мом случају је дошло некако спонтано, још у раном детињству. Сећам се да сам желела да будем глумица и сликарка. Већ од другог разреда основне школе похађала сам глумачку секцију и то је трајало непрекидно до мог уписа на академију. Знам да је тај осећај био снажан и јасан, осећала сам да је глума оно што волим и желим. Наравно, било је успона и падова до уписа на студије, пријемни испити који умеју да буду јако стресни и болни, често сам се преиспитивала. Али, хвала Богу, на крају сам била тачно на оном месту где сам желела. Научила сам да  сумње и преиспитивања не престају уписом на академију, они се настављају и за време студија и након дипломирања. То је оно што нас нагони да идемо напред и будемо бољи него што смо били јуче само ако то искористимо мудро у своју корист.

ГЛАС: Студирали сте на бањалучкој Академији па сад, кад се мало осврнете на обрисе прошлости, да ли можда постоји нешто што Вам недостаје из тог безбрижног времена које скоро свака академија нуди младом глумцу?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Ускоро ће две године од дипломирања и увек кад се присећам свог студирања, то буде са осмехом и неком сетом што је прошло. Када бих могла да студирам глуму, учинила бих то још хиљаду пута, јер је за мене то било нестварно путовање, неописиво. Донело ми је много дивних људи, нова искуства, учинило ме снажнијом и зрелијом. Било је и тешких дана, али да није било њих, не бих ни ја сада била оваква. Све је то живот. Како каже песма: "Памтим само сретне дане". Оно што ми недостаје након студија јесу темпо рада и обавезе, јер сам навикла да будем константно у покрету и акцији од јутра до мрака.  

ГЛАС: Да ли планирате да одиграте неку од монодрама у Републици Српској и можете ли нам открити неке новости када ријеч о новим пројектима?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Свакако планирам гостовање у неком блиском периоду, само да се поклопе приватне и пословне обавезе. У Нишу ме на јесен очекује премијера документарног филма "Тамо где легенде ходају", где сам тумачила наратора. А што се тиче нових пројеката, како кажу, не бих да откривам док се не десе (смијех). Имам неке идеје и планове, али чека се прави тренутак за реализацију.

Одмор

ГЛАС: Када нисте у жижи позоришних обавеза, како глумица Милица Димитријевић проводи слободно вријеме и да ли постоји уопште вријеме када се умјетник може одморити од умјетности?

ДИМИТРИЈЕВИЋ:  У слободно време се трудим да радим ствари које ми причињавају радост. Волим да читам, погледам неки филм, везем или спремам неку храну. Највише уживам са драгим људима. Мислим да и у тренуцима одмора неко ко се бави уметношћу упија све око себе, догађаје, места, људе. Глумцу то нарочито значи, ми осећамо и памтимо као искуство које ћемо касније користити, некад су то најобичније ситуације из живота, када се наизглед не дешава ништа грандиозно.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.