Milica Dimitrijević za „Glas“: Najteže je sačuvati zdrav um i čisto srce

Period istraživanja i stvaranja monodrame pamtim kao vrlo uzbudljiv. S obzirom na to da je u pitanju bio ispitni zadatak iz glume, gde smo samostalno birali umetnika čiji život želimo da prikažemo, u tom trenutku bilo je puno nedoumica i pitanja, što je sasvim prirodno.

Rekla je ovo za "Glas Srpske"  Milica Dimitrijević, jedna od talentovanijih glumica mlađe generacije, povodom nedavnog izvođenja monodrame "Kad se zavese spuste". Autorka ovog hvaljenog pozorišnog projekta kaže da nije slučajnost što je izabrala baš Radmilu Savićević kao inspiraciju,  te da je osjećala veliku odgovornost tokom napornog procesa pripreme uloge.

- Čvrsto verujem da nije slučajnost što sam izabrala baš Radmilu, mislim da je ona pronašla mene. Osećala sam veliku odgovornost, ali sam bila odlučna da uspem, pa sam korak po korak išla ka svom cilju. Najpre sam se trudila da istražim sve o njenom životu i stvaralaštvu i kako sam sve više saznavala, bila sam sigurna u svoj izbor. Fascinirala me je njena jednostavnost, vedar duh i nesebična ljubav, a sa druge strane sve te odigrane uloge u kojima je bila maestralna. I upravo je to bilo ono što sam želela da ljudi vide, sve što je ona van scene i iza kamera, njenu ličnu priču koja je za mene vrlo topla i tanana. Bio je veliki izazov igrati lik koji je toliko stariji od mene, a u isto vreme napraviti da to ne bude imitacija onog što znamo, već zaista živ čovek. Izazov je i sada, dve godine kasnije, ali u tome i jeste lepota našeg posla što rad nikada ne prestaje, već sazrevamo i iskustvom dobijamo na kvalitetu, rekla je Dimitrijevićeva.

GLAS: Jedna ste od rijetkih glumica koje su uspjele za vrlo kratko vrijeme da naprave dvije monodrame o velikanima srpske umjetnosti. Naime, monodrama "Nemojte me zaboraviti" takođe je Vaš autorski projekat, ali ovoga puta sve je upereno u lik i djelo pjesnikinje Desanke Maksimović. Predstava se sastoji od priča iz života i poezije naše pjesnikinje. Šta Vas je privuklo da napravite monodramu o prvoj dami pisane srpske riječi?

DIMITRIJEVIĆ: Pre bih rekla splet okolnosti (smijeh). Nakon završene monodrame, kao diplomski zadatak oživela sam lik Desanke Maksimović. Inspiracija je došla na dikciji, gde smo moje kolege sa klase i ja oživeli znamenite srpske pisce. Tako da sam samo nastavila da istražujem i da već postojeće nadogradim još nekim pričama iz života i poezijom.  Bila mi je čast da odigram Desanku i da je još više približim ljudima. Trudila sam se da priča o njoj bude pomalo irealna, neuhvatljiva, baš kao što je i poezija. Ali mi se čini da je bilo teže nakon prve monodrame napraviti nešto drugačije, što neće ličiti na prethodno jer njih dve imaju zaista puno toga zajedničkog. Neizmerno mi je značila podrška mog profesora Velimira i njegovi saveti koji su mi pomogli da definišem ono što želim.

GLAS: Kada bismo pokušali da iole proanaliziramo ove dvije velike umjetnice svog zanata, Radmilu Savićević i Desanku Maksimović, sigurno  bismo mogli da ih svrstamo u jedan zajednički odjeljak karaktera u kojem bi dominirale riječi poput: empatija, prostodušnost, naivnost, mudra skromnost...  U kojoj mjeri je bilo poistovjećenja sa Desankom i Radmilom, i čijem karakteru više naginje Vaš karakter?

DIMITRIJEVIĆ: Tako je, upravo su me te vrednosti privukle i želela sam da ih kroz moje junakinje vratim, ponudim publici. Te vrednosti nas oplemenjuju, čine nas ljudima. Poistovećivanja je bilo i sa Radmilom i sa Desankom, obe su mi srcu drage i bliske. E sad, kada bih birala, možda ono čega mi nedostaje u ovim godinama jeste neposrednost i spontanost koju je imala Rada, a Desanka je u sebi nosila suptilnost nasuprot nje. Ali ima svega pomalo, samo je pitanje okolnosti kada će šta biti dominantno.

GLAS: Poznato je da ste veliki ljubitelj poezije, uostalom monodrama o Desanki možda sve i govori. Međutim, živimo u nekim čudnim vremenima, tačnije hladnim vremenima u pogledu empatije i nedostatka brige za svoju dušu, a i dušu bližnjeg, što bi trebalo da je potka svakog čovjeka na planeti. Kako Vi sagledavate te nuspojave u savremenom društvu te koliko poezija može da doprinese čovjeku da se barem malo otisne iz ove brzine ludog vremena?

DIMITRIJEVIĆ: Mislim da je danas najteže sačuvati zdrav um i čisto srce. Potrebno nam je mnogo ljubavi, da više volimo sebe, ali i jedni druge. To je suština života. Savremeni način života nas često zanese te zaboravimo na to i zato svako od nas treba da zastane. Male stvari koje možemo sebi da pričinimo da bismo se osećali bolje. Osmeh, zagrljaj, poezija ili predstava... Toliko je mogućnosti. Svakako, poezija je uvek način da zaboravimo na realnost. Nekada te reči mogu da nas preporode ili uzdrmaju u nama čitav svet, samo treba dati priliku. Važno je da osećamo.

GLAS: Igrate u predstavi niškog Narodnog pozorišta "Vrana u paunovom perju".  Riječ je o istoimenom romanu Vladimira Vučkovića koji je nastao po istinitoj ljubavnoj priči kralja Milana Obrenovića u Nišu. Kako ste se snašli u ovoj ekipi i kakvo Vam iskustvo donosi proces sa ostalim kolegama sa rediteljem Markom Torlakovićem na čelu?

DIMITRIJEVIĆ: "Vrana u paunovom perju" je moj prvi profesionalni angažman nakon studija i velika je radost bila zaigrati u svom rodnom gradu. Zahvalna sam svojim kolegama i reditelju na podršci u toku procesa. Bilo mi je izazovno nakon perioda igranja monodrama igrati u predstavi, gde svi  imamo zajednički cilj. Čitava glumačka ekipa predstavlja mehanizam na sceni koji sve vreme radi od početka do kraja, nema izlaska sa scene, već se tu pred publikom transformišemo. Rad na predstavi je uvek uzbudljiv, neizvestan na početku i donosi neprocenjivo iskustvo. To je ono što nam ostaje.

GLAS: Da li se prisjećate trenutaka kada ste shvatili da je glumački poziv onaj koji se ne smije odbiti i možete li da nam to opišete i, generalno, da li je bilo nekih nedoumica ili je to bila ljubav na prvi pogled?

DIMITRIJEVIĆ: U mom slučaju je došlo nekako spontano, još u ranom detinjstvu. Sećam se da sam želela da budem glumica i slikarka. Već od drugog razreda osnovne škole pohađala sam glumačku sekciju i to je trajalo neprekidno do mog upisa na akademiju. Znam da je taj osećaj bio snažan i jasan, osećala sam da je gluma ono što volim i želim. Naravno, bilo je uspona i padova do upisa na studije, prijemni ispiti koji umeju da budu jako stresni i bolni, često sam se preispitivala. Ali, hvala Bogu, na kraju sam bila tačno na onom mestu gde sam želela. Naučila sam da  sumnje i preispitivanja ne prestaju upisom na akademiju, oni se nastavljaju i za vreme studija i nakon diplomiranja. To je ono što nas nagoni da idemo napred i budemo bolji nego što smo bili juče samo ako to iskoristimo mudro u svoju korist.

GLAS: Studirali ste na banjalučkoj Akademiji pa sad, kad se malo osvrnete na obrise prošlosti, da li možda postoji nešto što Vam nedostaje iz tog bezbrižnog vremena koje skoro svaka akademija nudi mladom glumcu?

DIMITRIJEVIĆ: Uskoro će dve godine od diplomiranja i uvek kad se prisećam svog studiranja, to bude sa osmehom i nekom setom što je prošlo. Kada bih mogla da studiram glumu, učinila bih to još hiljadu puta, jer je za mene to bilo nestvarno putovanje, neopisivo. Donelo mi je mnogo divnih ljudi, nova iskustva, učinilo me snažnijom i zrelijom. Bilo je i teških dana, ali da nije bilo njih, ne bih ni ja sada bila ovakva. Sve je to život. Kako kaže pesma: "Pamtim samo sretne dane". Ono što mi nedostaje nakon studija jesu tempo rada i obaveze, jer sam navikla da budem konstantno u pokretu i akciji od jutra do mraka.  

GLAS: Da li planirate da odigrate neku od monodrama u Republici Srpskoj i možete li nam otkriti neke novosti kada riječ o novim projektima?

DIMITRIJEVIĆ: Svakako planiram gostovanje u nekom bliskom periodu, samo da se poklope privatne i poslovne obaveze. U Nišu me na jesen očekuje premijera dokumentarnog filma "Tamo gde legende hodaju", gde sam tumačila naratora. A što se tiče novih projekata, kako kažu, ne bih da otkrivam dok se ne dese (smijeh). Imam neke ideje i planove, ali čeka se pravi trenutak za realizaciju.

Odmor

GLAS: Kada niste u žiži pozorišnih obaveza, kako glumica Milica Dimitrijević provodi slobodno vrijeme i da li postoji uopšte vrijeme kada se umjetnik može odmoriti od umjetnosti?

DIMITRIJEVIĆ:  U slobodno vreme se trudim da radim stvari koje mi pričinjavaju radost. Volim da čitam, pogledam neki film, vezem ili spremam neku hranu. Najviše uživam sa dragim ljudima. Mislim da i u trenucima odmora neko ko se bavi umetnošću upija sve oko sebe, događaje, mesta, ljude. Glumcu to naročito znači, mi osećamo i pamtimo kao iskustvo koje ćemo kasnije koristiti, nekad su to najobičnije situacije iz života, kada se naizgled ne dešava ništa grandiozno.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.