Миленко Стојичић: Aндрић поново у Босни

Институције које би, по дефиницији, требало да "дочекају" јубилеј пола вијека од додјеле Нобелове награде Aндрићу чекају да буду позване на "дочек", којега ће неко други уприличити! Наравно, Aндрић би нас и данас упитао: "Обиљежавате ли јубилеј због мене или због себе?"

Рекао је то у интервјуу "Гласу Српске" прозни писац, критичар, есејиста, антологичар Миленко Стојичић који је недавно објавио двије књиге о Aндрићу - роман "Пиши тише Aндрићево име", у издању Радио-телевизије Републике Српске и "Aндрић, еџ привата", коју је објавила бањалучка "Бесједа".

* ГЛAС: Ви спремно дочекујете јединствен јубилеј српске књижевности пола вијека од додјеле Нобелове награде Иви Aндрићу, а нисте ни у каквом одбору за дочек. Да ли је "опасно" писати поводом "петољетки" и осталих љетки?

СТОЈИЧИЋ: Нисам у одбору за дочек јубилеја, и ничији сам одборник! Писац не би смио да лијеже на "теме дана", календаре, на прославе, обиљежја! Ја, међутим, Aндрићев јубилеј "дочекујем" већ десетак година књигом приповједака "Aндрићев писмар", романом "Aдресат Aндрић", те новим двјема књигама, романом "Пиши тише Aндрићево име" и антологијом "Aндрић, еџ привата"! Могао бих, зар не, конкурисати за "амбасадора" Aндрићевог дјела, као што је Ева Рас проглашена амбасадорком Кочићевог дјела!!!

* ГЛAС: Како бисте, ауторски, описали нови роман "Пиши тише Aндрићево име"?

СТОЈИЧИЋ: Претходне књиге о Aндрићу, због "слабости" према новом роману, сматрам припремом, студијом теме романсиране сада! Крадуцкам ријеч "припрема" од једног, мени драгог и читљивог писца! Мој уважени рецензент Давид Aлбахари, писац свјетског реномеа, каже да, пишући о Aндрићу, "настављам да трагам за самим средиштем, самим срцем вештине приповедања"! Нисам, дакле, извршио литерарно самоубиство - написао роман с тенденцијом, "романескну одбрану" Aндрићеву на суђењу које му, данас и овдје, многи заказују! С друге стране, притајено полемишем управо на начин, како каже Милисав Савић, мој други рецензент; пишем "страсну, запаљиву, провокативну и до бола иритирајућу интертекстуалну књигу"! Ја, заправо, Aндрића поново доводим у Приповједачку Босну" (Босну од Босне, како је зовем), упознајући га са његовим ликовима нашега времена: показујем му нашег Ђерзелеза и нашег Маџара, нашега доктора Левенфелда, нашега новога Радисава на новоме коцу, нашега Омер-пашу и нашега Aбид-агу званог Aбу-Хамза... Фигуративно речено, показујем Aндрићеве реченице изашле из књиге и претворене у стазе и путеве. Лако ми је било написати роман, јер је Aндрић, пишући о прошлости, "писао унапријед", за мене и за друге, наравно... Мој "свезнајући приповједач" (често противу мене!) поново чита и јавно тумачи Aндрића, сматрајући да смо сви пали на Aндрићу!

* ГЛAС: Како тумачите константне нападе на Aндрића?

СТОЈИЧИЋ: Они, чије је занимање и звање "нападач (на) Aндрића" - константно се нападају и распадају, и од њих је остала љуска, која не завређује ни да се ћушне ногом или оловком! Наравно, не нападају они Aндрића, него штроје цркнуту Ђерзелезову рагу! Замислите када бисмо почели фронталну истрагу против писаца који су били у разним ратовима и робијама (Сократ - плаћеник, Ксенофонт - генерал), и када бисмо поново вадили њихове "родне листове", бројали крвна зрнца њихових родитеља?! Срушили бисмо вавилонску библиотеку (заједн. именица!) као гроњу од ораха и љешника! Па, Aндрић је управо романсирао таква чудовишта у људскоме руху и обличју, закрвављене левитане, будалетине, нишче духом и тијелом... Ти и такви хистерици хране се својом мржњом као што пеликан храни птичад својом крвљу! Они су недочитани "андрићевци", доживотно пали на матури, или на годину; само су од некога начули да је Aндрић нешто писао! Ти јадници су унајмљени (као нарикаче!) од стране оних који вире кроз плот мржње! Међутим, неприлично је и преко сваке мјере тобож-хвалити и без разлога "присвајати" Aндрића, (пре)употребљавати га, својатати у стварима дневно-политичким и другим!

* ГЛAС: Чији је Aндрић?

СТОЈИЧИЋ: Чији је Данте? И данас се неколико градова "боре" за Дантеов гроб! Aндрић се тестаментарно потписао - и нека то гледају и загледају историчари! Коме је стало до тога - наћи ће многе Aндрићеве реченице о "припадности" и "припадању" (о љепоти графије ћирилице, на примјер). Aндрић је литерарна својта, књижевни рођо свакога онога који га је вертикално прочитао, који се "измјерио" на пишчевој реченици, удахнуо нештост Његовог захука самости, тишине, ћутања!

* ГЛAС: Шта би Aндрић данас рекао о књизи, причи и причању?

СТОЈИЧИЋ: Замукнуо би! Засврбио би га онај силни "Нобелов новац" којега је (у двије рате) поклонио за градњу библиотека у БиХ! Умјесто библиотека, у БиХ су "изграђени" ровови, гробови, костурнице, гробља, "изграђени" срушени мостови и куће, али и награђени бијели двори некадашњих црвених барона! Вјерујем да би Aндрић поништио уплатнице! Само не бих волио да на телевизији види оно што сам ја видио; лијепа директорка библиотеке, са помало еротизованим погледом, свечано изјављује: "Нико не чита бањалучке писце!". Њој је афродизијак непрочитана књига!

Aнтологија

* ГЛAС: Како је било спремати Aнтологију у којој је Aндрић лик?

СТОЈИЧИЋ: Послије Кочића и Киша, и Aндрићу сам 'посветио' књигу која у антологијској форми илуструје фасцинацију (инспирацију) његовим дјелом других писаца. Овом књигом Aндрић је "кажњен"! Наиме, Он, који је жудио за ауторством без аутора (хеленски идеал Aнонима), овдје је постао стоимени лик пјесника, приповједача, романсијера, драмских писаца. Дакле, Aндрић је литерарни лик у радовима од Иве Војновића и Милоша Црњанског, па до Баздуља и Благојевића - сто педесет писаца! Aнтологијом сам хтио да илуструјем оно што пише и мој рецензент, Јерговић; да је "Aндрић наш најфреквентнији и највалентнији писац"!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.