Миленко Михајловић: Карикатура као биљка или расте или увене

Када у неком послу не би било оваквих сусрета и људи који вам изненада поправе расположење и својом причом увјере да још има сањара који сањају отворених очију, али и реалиста који готово сурово подсјећају да је стварност тренутна, живот пролазан, а глупост вјечна, онда би такав посао био превише досадан и требало би га мијењати.

Такав је сусрет и разговор са једним од најбољих београдских карикатуриста и сликара Миленком Михајловићем. Рођен на београдском асфалту 1953. године, завршио је Факултет ликовних умјетности 1987. године у класи професора Мирјане Михаћ и слови за луцидног илустратора и карикатуристу који је упоредо градио каријеру сликара. Недавно је био у Приједору, као ментор Отвореног ликовног студија, гдје је за 11 младих умјетника, према њиховим ријечима, био право откровење.

* ГЛAС: Стрипом и карикатуром сте почели да се бавите крајем гимназијског школовања. Шта је утицало да тек послије магистарских студија кренете пут карикатуре, а не сликарства, иако је то било Ваше првобитно опредјељење?

МИХAЈЛОВИЋ: Небитно је када је уследило магистрирање на постдипломском студију на београдској Aкадемији, зато што је важније да је тај рад био, у ствари један пројекат - изложба који се у мом случају односио на воду као чудан елемент у коме пониреш и нестајеш, нешто као Јунговска прича и који је носио назив "Локвањи". После тога сам случајно отишао у карикатуру, јер сам добио неке награде и оставио сликарство. Ни то није трајало баш дуго, јер сам после увреде Јосипа Броза и Слободана Милошевића морао да, буквално побегнем и из карикатуре.

* ГЛAС: Шта се заиста десило у чувеној "афери Митевић" када је "Студент" забрањен због Ваше насловне стране и увреде поменутих личности?
МИХAЈЛОВИЋ:  Где год сам ја радио, или су сменили уреднике или забранили новине. У "Студенту" сам био графички уредник. Већ други број је био повучен из продаје, али није био забрањен. Мислили су да сам случајно урадио Мештровићевог "Победника", са главом која јако личи на Јосипа Броза. Он се држи за мач, али из ракурса из којег сам га нацртао, изгледа као да се држи за незгодно место. Било је пуно претњи, забрана, разговора у полицији... за тадашњу власт је све било проблематично. Слоба Милошевић је направио причу да ме Душан Митевић оптужује да блатим лик и дело друга Тита. Драгиша Павловић је реаговао да је оптужба нонсенс и да су сви они радили исте мангуплуке у омладинској штампи. Мени је претило неколико година робије, јер је испало да сам увредио и војску и полицију и друга Тита. Слоба је пресудио да је Митевић у праву и сменио Павловића у време осме седнице КПЈ. У целој причи ми и нисмо били толико битни, колико да он искористи сваку прилику да дође на власт. Тада сам се повукао и завршио магистарске студије и схватио да је сликарство права ствар и тада сам почео коначно озбиљно да се бавим сликарством. Као да сам касно сазрео као уметник, прво сам сазрео као сликар, али нисам одмах схватио да је сликарство нешто што је у мени јер знам да сликам.

* ГЛAС: Да ли је по Вама политичка карикатура, у ово, да кажемо демократско вријеме, изгубила свој смисао и да је нестала?

МИХAЈЛОВИЋ: Карикатура није изгубила свој смисао, али је демократија убила карикатуру. У суноврату критичког мишљења, али и појавом компјутера и таблоида све је другачије и лакше је направити монтажу са исеченим сликама и игром речи, него платити карикатуристу и добити квалитетну страну или илустрацију неког афоризма. Карикатура једноставно, нема више где да се објави. A то је исто као и свака друга ствар или биљка, ако се не негује или не залива, то умире. Карикатуром се не бавим већ четири године, нико ме не зове, не постоји такав часопис типа "Крмача" или "Данга" где би се карикатуре објавиле и ње практично и нема. Мени није жао због мене, јер ја сам зарадио паре, стекао славу и име, али ми је жао неких људи које сам ја као уредник листа "Крмаче" објављивао. Они више то не раде, а да не говорим о онима који тек треба да дођу, а имају склоности према карикатури. Једноставно, карикатура је нестала. Она је једно стање духа, као нека врста афоризма. Прво мораш да осмислиш причу, па да је онда, ако знаш да црташ, па и ако не знаш, обликујеш и даш јој дух. A дух не може да се научи, дух се проналази у нама.

* ГЛAС: Један сте од ријетких карикатуриста који је добио чак двије награде "Пјер" за своје карикатуре. Колико Вам је то значило у раду?

МИХAЈЛОВИЋ: Добио сам једном трећу, а једном другу награду "Пјер" иако сам сигурно заслужио прву у оба пута. Приликом пријаве на конкурс нисам им слао две-три него 40 карикатура и знао сам да сам најбољи у томе. Већина чланова жирија је била против мене, али су на тајном гласању ипак дали глас за моје карикатуре. Жао ми је што је један од мојих узора, Зуко Џумхур гласао против, што ми је касније и признао када смо се упознали. Највише ми је жао јер се ја у карикатуру нисам бавио илустрацијом него линијом и као такав једини сам његов наследник.

* ГЛAС: Чиме се тренутно бавите?

МИХAЈЛОВИЋ: Радим пројекте, осмислим неку идеју и тако насликам слике које се везују за њу. Посљедња изложба била је "Служба", а везана је за мој одлазак на Хиландар, то је било прошле године за Васкрс. Тамо сам присуствовао сам љубљењу плаштанице, службама монаха и радио у тоталној тишини, где се чује само моја оловка. Био сам на звонику са оцем Михајлом, који је морао целе ноћи да звони. И то је за мене била савршена слика, јер сам морао монаху да држим свећу док он удара по ланцима. Ту причу и то осећање сам сачувао у себи и тако је настао тај циклус слика.

* ГЛAС: Ваша изложба "Црно-бели свет" представља филмске иконе. Наравно, увек је присутан неки детаљ који се не уклапа у њихов имиџ?

МИХAЈЛОВИЋ: Сликати само портрет, то је досадно. Морао сам да направим нешто на граници могуће стварности. Тако сам урадио Џејмса Дина, у црно-белој техници и једно је у боји смотана паклица "филтер дива"  која стоји у савијеном  рукаву мајице, јер је његов последњи филм "Див". Слику "Плави анђео", портрет Марлен Дитрих, насликао сам са шољом чаја. Пало ми је на памет да сада сви улични тезгароши раде копије "Белог анђела" и њега сам насликао плавом бојом на Марлениној шољи, у стилу оних кинеских кич шољица. Свако може да примети да се ради о једној игри која је сасвим другачија од карикатуре. Изложба се зове "Црно-бели свет", јер, по мом мишљењу, филм и јесте црно-бела ствар. Сенка Орсона Велса је у стилу декоративних сенки Хуга Прата из стрипа "Корто Малтезе". Орсон је насликан потпуно реалистички,  али сенка цигаре има жар, а не сама цигара и тај жар је једино у боји. То је та прича да је сенка заправо уметност. Филм је сенка стварности.

* ГЛAС: Колико често излажете у Републици Српској?

МИХAЈЛОВИЋ: Сликарски је тешко контактирати, јер је се преко границе може пренети све и дрога и деца и људи, али слике не. Задњи пут, када сам у Приједору излагао, то је било почетком 2006. године на граници сам провео више од десет сати и готово сам хтео да одустанем од доласка и изложбе. Тако да сада преговарам да дођем у Бању Луку и да овде радим у атељеу и припремим један циклус који би се звао "Aнђели". Не знам шта ће од тога бити, али сам неке цртеже већ радио у Београду, које бих овде понео и наставио да радим, после чега би, вероватно биле организоване изложбе по Републици Српској, у Бањој Луци, Приједору, Вишеграду, Требињу и у другим градовима. Те слике вероватно нећу моћи да вратим у Београд, бар док се не договоримо да је култура транспарентна.

* ГЛAС: Да ли се и колико често бавите младима, или је ово случајно да се ментор трећег приједорског сликарског студија?

МИХAЈЛОВИЋ: Само једном сам радио са децом и то у оквиру Сорошевог пројекта "Деца избеглица на Палићу". То се показало веома добро, нашао сам двоје, троје генијалне деце и то је била напорно, јер сам у тој школи цртања давао све од себе, а они су били генијални и све узму од тебе, тако да се све завршило једном великом занимљивом изложбом, која је стигла и до Грчке.

Циклуси 

- Познати су моји циклуси "Београдски кровови ноћу" па "Београдске кафане" и "Хиландар",  "Ходочашће" , "Сопоћани", "Птице", "Картони", "Жртве", "О реци", "Џез блуз портрети". Оно што је занимљиво је да мене једна тема потпуно преокупира, тако да сам једно читаво љето ходочастио по Србији и обилазио манастире, где је настао један од циклуса, онда посматрао птице, па рецимо циклус "Коже" где сам цртао на животињским кожама - испричао је Миленко Михајловић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.