Milenko Mihajlović: Karikatura kao biljka ili raste ili uvene

Kada u nekom poslu ne bi bilo ovakvih susreta i ljudi koji vam iznenada poprave raspoloženje i svojom pričom uvjere da još ima sanjara koji sanjaju otvorenih očiju, ali i realista koji gotovo surovo podsjećaju da je stvarnost trenutna, život prolazan, a glupost vječna, onda bi takav posao bio previše dosadan i trebalo bi ga mijenjati.

Takav je susret i razgovor sa jednim od najboljih beogradskih karikaturista i slikara Milenkom Mihajlovićem. Rođen na beogradskom asfaltu 1953. godine, završio je Fakultet likovnih umjetnosti 1987. godine u klasi profesora Mirjane Mihać i slovi za lucidnog ilustratora i karikaturistu koji je uporedo gradio karijeru slikara. Nedavno je bio u Prijedoru, kao mentor Otvorenog likovnog studija, gdje je za 11 mladih umjetnika, prema njihovim riječima, bio pravo otkrovenje.

* GLAS: Stripom i karikaturom ste počeli da se bavite krajem gimnazijskog školovanja. Šta je uticalo da tek poslije magistarskih studija krenete put karikature, a ne slikarstva, iako je to bilo Vaše prvobitno opredjeljenje?

MIHAJLOVIĆ: Nebitno je kada je usledilo magistriranje na postdiplomskom studiju na beogradskoj Akademiji, zato što je važnije da je taj rad bio, u stvari jedan projekat - izložba koji se u mom slučaju odnosio na vodu kao čudan element u kome ponireš i nestaješ, nešto kao Jungovska priča i koji je nosio naziv "Lokvanji". Posle toga sam slučajno otišao u karikaturu, jer sam dobio neke nagrade i ostavio slikarstvo. Ni to nije trajalo baš dugo, jer sam posle uvrede Josipa Broza i Slobodana Miloševića morao da, bukvalno pobegnem i iz karikature.

* GLAS: Šta se zaista desilo u čuvenoj "aferi Mitević" kada je "Student" zabranjen zbog Vaše naslovne strane i uvrede pomenutih ličnosti?
MIHAJLOVIĆ:  Gde god sam ja radio, ili su smenili urednike ili zabranili novine. U "Studentu" sam bio grafički urednik. Već drugi broj je bio povučen iz prodaje, ali nije bio zabranjen. Mislili su da sam slučajno uradio Meštrovićevog "Pobednika", sa glavom koja jako liči na Josipa Broza. On se drži za mač, ali iz rakursa iz kojeg sam ga nacrtao, izgleda kao da se drži za nezgodno mesto. Bilo je puno pretnji, zabrana, razgovora u policiji... za tadašnju vlast je sve bilo problematično. Sloba Milošević je napravio priču da me Dušan Mitević optužuje da blatim lik i delo druga Tita. Dragiša Pavlović je reagovao da je optužba nonsens i da su svi oni radili iste mangupluke u omladinskoj štampi. Meni je pretilo nekoliko godina robije, jer je ispalo da sam uvredio i vojsku i policiju i druga Tita. Sloba je presudio da je Mitević u pravu i smenio Pavlovića u vreme osme sednice KPJ. U celoj priči mi i nismo bili toliko bitni, koliko da on iskoristi svaku priliku da dođe na vlast. Tada sam se povukao i završio magistarske studije i shvatio da je slikarstvo prava stvar i tada sam počeo konačno ozbiljno da se bavim slikarstvom. Kao da sam kasno sazreo kao umetnik, prvo sam sazreo kao slikar, ali nisam odmah shvatio da je slikarstvo nešto što je u meni jer znam da slikam.

* GLAS: Da li je po Vama politička karikatura, u ovo, da kažemo demokratsko vrijeme, izgubila svoj smisao i da je nestala?

MIHAJLOVIĆ: Karikatura nije izgubila svoj smisao, ali je demokratija ubila karikaturu. U sunovratu kritičkog mišljenja, ali i pojavom kompjutera i tabloida sve je drugačije i lakše je napraviti montažu sa isečenim slikama i igrom reči, nego platiti karikaturistu i dobiti kvalitetnu stranu ili ilustraciju nekog aforizma. Karikatura jednostavno, nema više gde da se objavi. A to je isto kao i svaka druga stvar ili biljka, ako se ne neguje ili ne zaliva, to umire. Karikaturom se ne bavim već četiri godine, niko me ne zove, ne postoji takav časopis tipa "Krmača" ili "Danga" gde bi se karikature objavile i nje praktično i nema. Meni nije žao zbog mene, jer ja sam zaradio pare, stekao slavu i ime, ali mi je žao nekih ljudi koje sam ja kao urednik lista "Krmače" objavljivao. Oni više to ne rade, a da ne govorim o onima koji tek treba da dođu, a imaju sklonosti prema karikaturi. Jednostavno, karikatura je nestala. Ona je jedno stanje duha, kao neka vrsta aforizma. Prvo moraš da osmisliš priču, pa da je onda, ako znaš da crtaš, pa i ako ne znaš, oblikuješ i daš joj duh. A duh ne može da se nauči, duh se pronalazi u nama.

* GLAS: Jedan ste od rijetkih karikaturista koji je dobio čak dvije nagrade "Pjer" za svoje karikature. Koliko Vam je to značilo u radu?

MIHAJLOVIĆ: Dobio sam jednom treću, a jednom drugu nagradu "Pjer" iako sam sigurno zaslužio prvu u oba puta. Prilikom prijave na konkurs nisam im slao dve-tri nego 40 karikatura i znao sam da sam najbolji u tome. Većina članova žirija je bila protiv mene, ali su na tajnom glasanju ipak dali glas za moje karikature. Žao mi je što je jedan od mojih uzora, Zuko Džumhur glasao protiv, što mi je kasnije i priznao kada smo se upoznali. Najviše mi je žao jer se ja u karikaturu nisam bavio ilustracijom nego linijom i kao takav jedini sam njegov naslednik.

* GLAS: Čime se trenutno bavite?

MIHAJLOVIĆ: Radim projekte, osmislim neku ideju i tako naslikam slike koje se vezuju za nju. Posljednja izložba bila je "Služba", a vezana je za moj odlazak na Hilandar, to je bilo prošle godine za Vaskrs. Tamo sam prisustvovao sam ljubljenju plaštanice, službama monaha i radio u totalnoj tišini, gde se čuje samo moja olovka. Bio sam na zvoniku sa ocem Mihajlom, koji je morao cele noći da zvoni. I to je za mene bila savršena slika, jer sam morao monahu da držim sveću dok on udara po lancima. Tu priču i to osećanje sam sačuvao u sebi i tako je nastao taj ciklus slika.

* GLAS: Vaša izložba "Crno-beli svet" predstavlja filmske ikone. Naravno, uvek je prisutan neki detalj koji se ne uklapa u njihov imidž?

MIHAJLOVIĆ: Slikati samo portret, to je dosadno. Morao sam da napravim nešto na granici moguće stvarnosti. Tako sam uradio Džejmsa Dina, u crno-beloj tehnici i jedno je u boji smotana paklica "filter diva"  koja stoji u savijenom  rukavu majice, jer je njegov poslednji film "Div". Sliku "Plavi anđeo", portret Marlen Ditrih, naslikao sam sa šoljom čaja. Palo mi je na pamet da sada svi ulični tezgaroši rade kopije "Belog anđela" i njega sam naslikao plavom bojom na Marleninoj šolji, u stilu onih kineskih kič šoljica. Svako može da primeti da se radi o jednoj igri koja je sasvim drugačija od karikature. Izložba se zove "Crno-beli svet", jer, po mom mišljenju, film i jeste crno-bela stvar. Senka Orsona Velsa je u stilu dekorativnih senki Huga Prata iz stripa "Korto Malteze". Orson je naslikan potpuno realistički,  ali senka cigare ima žar, a ne sama cigara i taj žar je jedino u boji. To je ta priča da je senka zapravo umetnost. Film je senka stvarnosti.

* GLAS: Koliko često izlažete u Republici Srpskoj?

MIHAJLOVIĆ: Slikarski je teško kontaktirati, jer je se preko granice može preneti sve i droga i deca i ljudi, ali slike ne. Zadnji put, kada sam u Prijedoru izlagao, to je bilo početkom 2006. godine na granici sam proveo više od deset sati i gotovo sam hteo da odustanem od dolaska i izložbe. Tako da sada pregovaram da dođem u Banju Luku i da ovde radim u ateljeu i pripremim jedan ciklus koji bi se zvao "Anđeli". Ne znam šta će od toga biti, ali sam neke crteže već radio u Beogradu, koje bih ovde poneo i nastavio da radim, posle čega bi, verovatno bile organizovane izložbe po Republici Srpskoj, u Banjoj Luci, Prijedoru, Višegradu, Trebinju i u drugim gradovima. Te slike verovatno neću moći da vratim u Beograd, bar dok se ne dogovorimo da je kultura transparentna.

* GLAS: Da li se i koliko često bavite mladima, ili je ovo slučajno da se mentor trećeg prijedorskog slikarskog studija?

MIHAJLOVIĆ: Samo jednom sam radio sa decom i to u okviru Soroševog projekta "Deca izbeglica na Paliću". To se pokazalo veoma dobro, našao sam dvoje, troje genijalne dece i to je bila naporno, jer sam u toj školi crtanja davao sve od sebe, a oni su bili genijalni i sve uzmu od tebe, tako da se sve završilo jednom velikom zanimljivom izložbom, koja je stigla i do Grčke.

Ciklusi 

- Poznati su moji ciklusi "Beogradski krovovi noću" pa "Beogradske kafane" i "Hilandar",  "Hodočašće" , "Sopoćani", "Ptice", "Kartoni", "Žrtve", "O reci", "Džez bluz portreti". Ono što je zanimljivo je da mene jedna tema potpuno preokupira, tako da sam jedno čitavo ljeto hodočastio po Srbiji i obilazio manastire, gde je nastao jedan od ciklusa, onda posmatrao ptice, pa recimo ciklus "Kože" gde sam crtao na životinjskim kožama - ispričao je Milenko Mihajlović.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.