Миленко Михајловић: Интернет уништио ауторски рад

Данас се уметношћу бави свако. Уђеш у мушки или женски тоалет, фотографишеш малтер или креч који се осипа и од тога се прави уметничко дело и добијају некакве награде по некаквим салонима. То је тужно.

Рекао је ово у интервјуу за "Глас Српске" познати сликар и карикатуриста Миленко Михајловић, чија је изложба "Нешто с анђелима" постављена у изложбеном салону Банског двора.

Иза њега је мноштво занимљивих циклуса са занимљивим причама, од којих су неки "Београдски кровови ноћу", "Београдске кафане", "Хиландар", "Ходочашће", "Сопоћани", "Птице", "Картони", "Жртве", "О реци", "Џез блуз портрети", "Коже" и др.

- Сада је тренд да слика не постоји, да не постоји музика, да не постоји ништа аутентично, све је плагијат нечега. Aли то је лаж, јер књига мора да се чита, слика мора да се гледа и музика мора да се чује на прави начин - рекао је Михајловић.

* ГЛAС: Сваки Ваш циклус слика има неку посебну причу настанка. Која је прича циклуса "Нешто с анђелима"?

МИХAЈЛОВИЋ: Циклус слика "Нешто с анђелима" је инспирисан песмом о анђелима, односно књигом мог покојног пријатеља Милоша Комадине, за коју је везана невероватна прича. Када сам кренуо да радим на овом циклусу слика, било ми је понестало инспирације, јер ко је од нас видео анђеле? И онда сам се сетио да би ми та књига и те како помогла у раду, али нисам никако могао да је нађем. И тако једног дана сасвим случајно на аутобуској станици на клупи пронађем ту књигу и помислим да су ми је сами анђели послали. И управо та књига је "кривац" за овај циклус. Aли ја не дочаравам анђеле на самим сликама, него их само представљам онако како сам их ја доживео.

* ГЛAС: Дуго сте се бавили карикатуром и јако сте признат карикатуриста. Да ли сте одустали од те љубави, јер Вас већ дуго нема у тим водама?

МИХAЈЛОВИЋ: Нисам ја одустао од бављења карикатуром, него се десио други сплет околности, дошли су неки други људи на власт и ја им једноставно не требам. Више сам карикатура објављивао "под комунистима" него сада. Сада се објављује само оно што се дешава на "Пинку", а то су кич и шунд. Данас карикатури нигде нема места. Видите и сами да је у новинама, где би највише требало да је буде, скоро уопште да и нема. Већина медија је данас окренута интернету и модерним технологијама, па скидају слике, текстове, тако да је ауторски рад изгубио сваки смисао. Најлакше је скинути бесплатан садржај са интернета, него платити човека да то ваљано напише или ослика. Тако да данас пролазе људи који знају да такав материјал пласирају у новине, а не они који су талентовани да направе уникат. Тако да карикатура данас одумире, јер је увек била везана за штампу.

* ГЛAС: У сликарству сте прилично активни. Каква је ситуација данас у умјетности и колико се може живјети од киста и платна?

МИХAЈЛОВИЋ: Ни сликарству и уопште уметности не цветају руже. Само када погледам ту америчку културу, па кренем од несрећног Ворхола, преко статуа Мерилин Монро, па до свакаквих писоара који се и те како добро продају, видим да се данас под уметност ставља све и свашта. Данас се свако бави "уметношћу", свако може да буде сликар, глумац, писац, неки зрикави са говорним манама су нам водитељи на телевизијама, а њихови гости су извештачени људи који немају грама мозга и опште културе. Уметност се свела на неки занат, осмислиш скулптуру, одеш код стаклара и наштанцаш гомиле њих и тако зарађујеш паре. Од уметности и ауторског рада, ни трага. Зато ја тврдим да су вајари и графичари у много бољем положају него сликари, јер се они баве одређеним занатом. И сва та прича да слика више не постоји, једноставно не стоји, јер слика постоји од пећинских људи и доћи ће време, надам се ускоро, када ће се поново ценити праве вредности.

"Београдске кафане"

* ГЛAС: Како је настао Ваш сликарски циклус београдске кафане?

МИХAЈЛОВИЋ: Једне прилике је требало да се нађем са Бором Чорбом у његовој кафани, а сећам се да су биле велике врућине. И тако сам ја, да бих утолио жеђ и склонио се од огромних београдских врућима, свратио у неколико кафана на пиће док нисам стигао до Боре. Када сам дошао, ови његови су били упорни да ме напију. Тако да када сам кренуо кући, буквално сам морао да трчим да бих остао на ногама. И ту анегдоту је Бора записао у каталог изложбе циклуса "Београдске кафане" - испричао је Миленко Михајловић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.