Милан Нешковић о премијери представе "Шине" и њеном сецирању наше стварности

Пре свега бих да напоменем да наше "Шине" нису никаква адаптација драме Милене Марковић, већ оригинална драма са "редитељским штрихом", како не би било забуне.

Рекао је ово за "Глас Српске" Милан Нешковић, режисер, објашњавајући како је дошло до припреме култног комада "Шине" Милене Марковић у сарадњи са Народним позориштем Републике Српске, а чија је премијера заказана за 18. октобар.

Један од најцјењенијих позоришних умјетника у српском театру, истиче да он не зна како је текао процес припрема, али да очекује након његовог завршетка премијером "Шина" да буду бољи људи и бољи умјетници.

- Никада публика није изашла са лоше премијере и правдала ауторску екипу речима: 'Диван им је био процес!' Као што је рекао Аристотел: 'Пре почетка нема ништа, после краја нема ништа и на крају ништа није исто као на почетку, чак ни свет више није исти.' Ја очекујем ништа мање од чињенице да смо сви из ауторске екипе другачије особе после овог процеса, а свакако бољи уметници - рекао је Нешковић

ГЛАС: У питању је јако болан, али истовремено катарзичан текст, који на много начина пропитује мрак деведесетих, али колико је он из Вашег угла гледано, издржао суд времена и да ли су се те несрећне деведесете код нас икада завршиле или се још носимо са њиховим посљедицама (што неко написа на "Иксу": "Санкције, пријетње ратом, демонстрације, контрамитинзи..., све је исто само њега нема)?

НЕШКОВИЋ: Долазимо до једног парадокса… Као што је Бранислав Нушић писао комедије, не би ли нас на духовит начин упозорио на наше мане и не слутећи да ће његове комедије постати реализам наше данашњице, тако сам сигуран да ни Милена Марковић није поносна што овај комад није издржао суд људскости. Суд времена јесте свакако, јер га радимо чак 23 године после праизведбе. Усудио бих се да додам – у горем друштвеном контексту него деведесетих година… А да ли то има везе са чињеницом да су на власти исти људи као и деведесетих, оставио бих читаоцима да анализирају.

ГЛАС: Занатски гледано јако је изазован текст, три хронолошке поставе око рата, 11 сцена, широка лепеза карактера. Колико је Ваше искуство са овим текстом одраније олакшало или отежало пробијање ка премијери и колико Вас нове околности око свих нас мотивишу када спремате комад који на много начина сецира нашу стварност?

НЕШКОВИЋ: Представа "Шине" у режији Слободана Унковског у продукцији Југословенског драмског позоришта је моја омиљена представа коју сам икада погледао. Као студент сам гледао свако њено извођење. Тачно 27 пута. Ако ми је нешто помогло, то је редитељско читање Унковског и интерпретација седам сјајних глумаца, од којих неки више нису са нама нажалост. Много мање ми је значила чињеница да сам ову драму режирао на студијама, када нисам био још ни сигуран шта је то режија. Тада ме је водила искључиво љубав према Миленином тексту, а сада ипак према тумачењу истог. И то са одређене временске дистанце и друштвене позиције. Сецирати садашњост у позоришту кроз драме, које се дешавају у неким историјски турбулентним временима, постао је мој модус операнди.

ГЛАС: Један од комада, који је обиљежио Вашу каријеру у посљедње вријеме, јесте поставка "Нечисте крви" , комад који је оживио у новом духу бесмртни класик Боре Станковића. Судећи по реакцијама струке и публике, лежи Вам тај јужњачки дух и темперамент (радили сте и раније Станковића) иако сте родом Шумадинац?

НЕШКОВИЋ: "Нечисту крв" сам радио у Народном позоришту у Београду, а мој први сусрет са великим Бором Станковићем је био у његовом родном Врању. Тамо сам са Јеленом Мијовић адаптирао једну његову приповетку и закорачио у чудесни свет тог, можда највећег српског писца. Мени генерално "лежи" све што је пунокрвно и пуно страсти, а такав је југ Србије… Таква је и Милена Марковић иако Београђанка, али пореклом из Шумадије. Међутим, ја ни са Шумадијом ни југом немам никакве везе; моје родно Ваљево много је ближе Републици Српској него Крагујевцу.

ГЛАС: Један сте од режисера који ријетко ради текстове страних аутора,  (ако не гријешим то су били Артур Шницлер, Шекспир, Ентони Барџис, Ласло Вегел), откуд та склоност према "домаћем" писању, боље разумијевање или јаснија емоција?

НЕШКОВИЋ: Пре свега, волим своју земљу. Волим свој језик. Волим домаће писце и теме којима се баве. Волим и историју, а само ако је тачно протумачимо, можемо доживети неку друштвену катарзу. Нажалост, нас треба често подсећати да смо задњих тридесетак година по први пут на погрешној страни историје. Позориште је један од ретких медија који се бави том врстом освешћивања. У новинама и на телевизији је поодавно људскост умрла.

ГЛАС: Растали сте се као педагог од Академије умјетности, уз једно прилично бизарно објашњење те установе "на рачун Ваше професионалности, неакадемског и дискриминаторског понашања према кандидатима". Да ли сте Ви преко ноћи промијенили карактер и педагошке методе или се српско образовање спустило на најниже гране у својој историји?

НЕШКОВИЋ: Нажалост, ово друго. Ми као да се налазимо у роману Мишела Уелбека "Покоравање", осим што нас не покоравају муслимански емигранти, већ нас покоравају најгоре верзије нас самих. Необразоване, неетичне, неморалне и нечасне сподобе су девастирале образовање у Србији. Сада су прешли на културу затварањем Народног позоришта, што ни нацисти нису радили. Када крену у финални обрачун са здравством, не мора нико ни да изађе, нека остане, али нек угаси светло и ћути у том мраку.

ГЛАС: У Бањалуци нисте нов режисер, почели сте давно као помоћник Снежане Тришић, режирали сте пред пандемију "Швајцарску", такорећи наш сте човјек. На страну куртоазија према домаћину, како Вам данас дјелује НПРС, прије свега у умјетничком смислу?

НЕШКОВИЋ: Снежана Тришић је моја колегиница са класе и никада јој нисам био помоћник, већ сам као колега и пријатељ дошао да јој поставим светло за представу те давне 2009. године и то јесте био мој први сусрет са Бањалуком. Тада је уметнички директор био Љуба Савановић, а и сада је, тако да се наизглед ништа није много променило. Шалим се, наравно. Између "Швајцарске" и "Шина" такође сам поставио прву оперу у продукцији Народног позоришта РС "Кармен" 2023. године.

На страну куртоазија, заиста, ово позориште напредује из године у годину и за то је заслужно руководство позоришта. Пре свега Дијана Грбић, која је редак пример врхунског пословође у култури. Будући да је по образовању глумица, заиста воли позориште и људе у њему, што није увек случај, нарочито са "способним" директорима. Такође, битан утицај има и Академија у Бањалуци и декан Драгана Пурковић Мацан, која је сценографкиња наше представе. Без те симбиозе овакав напредак и квалитет не би били могући.

ГЛАС: Генерално, како Вам данас дјелује српски театар, изложен је ударима система који би требало да га подржава, општа је осека културе генерално и низак стандард публике те свеопшта владавина модерних и брзих технологија, али театар опстаје преко два миленијума и остаје нека врста огледала друштва. Јесте ли оптимиста или песимиста по питању његове будућности код нас?

НЕШКОВИЋ: Позоришта у Београду су препуна и цена карте је коначно почела да расте. Престигла је чак и биоскопске улазнице, што је веома похвално. Многи градови у Србији такође имају пуне сале и развијену и неговану публику… Не плашим се за српско позориште. Доста путујем по свету и по фестивалима и често тврдим да је позориште ретка грана културе у којој бисмо могли без икаквог стида да се такмичимо са свим светским продукцијама, што не може да се каже за филм на пример. Разлога је много, али ја знам два која су непобитна. Оно опстаје две и по хиљаде година зато што потреба човекова, да гледа другу особу уживо како нешто ради, неће никада престати. Позориште је одувек било најкраћи и најбољи пут до катарзе. Оптимиста сам кад је позориште у питању.

ГЛАС: Ваше хваљено виђење Нушићеве "Протекције", комада који је покојни великан писао у затвору прије вијек и нешто, прилично је узбуркао духове гдје је год одигран. На страну неоспоран квалитет текста, али дјелује да се све мијења осим протекције као омиљеног друштвено-политичког метода нашег друштва, тачније речено дјелује да смо га довели до савршенства?

НЕШКОВИЋ: Ако су речи протекција и корупција синоними или ако су бар у узрочно-последичној вези, је ли нам онда јасно зашто су млади на улици Србије већ једанаест месеци или и даље негирамо стварност и "само радимо свој посао"?

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.