Milan Nešković o premijeri predstave "Šine" i njenom seciranju naše stvarnosti

Pre svega bih da napomenem da naše "Šine" nisu nikakva adaptacija drame Milene Marković, već originalna drama sa "rediteljskim štrihom", kako ne bi bilo zabune.

Rekao je ovo za "Glas Srpske" Milan Nešković, režiser, objašnjavajući kako je došlo do pripreme kultnog komada "Šine" Milene Marković u saradnji sa Narodnim pozorištem Republike Srpske, a čija je premijera zakazana za 18. oktobar.

Jedan od najcjenjenijih pozorišnih umjetnika u srpskom teatru, ističe da on ne zna kako je tekao proces priprema, ali da očekuje nakon njegovog završetka premijerom "Šina" da budu bolji ljudi i bolji umjetnici.

- Nikada publika nije izašla sa loše premijere i pravdala autorsku ekipu rečima: 'Divan im je bio proces!' Kao što je rekao Aristotel: 'Pre početka nema ništa, posle kraja nema ništa i na kraju ništa nije isto kao na početku, čak ni svet više nije isti.' Ja očekujem ništa manje od činjenice da smo svi iz autorske ekipe drugačije osobe posle ovog procesa, a svakako bolji umetnici - rekao je Nešković

GLAS: U pitanju je jako bolan, ali istovremeno katarzičan tekst, koji na mnogo načina propituje mrak devedesetih, ali koliko je on iz Vašeg ugla gledano, izdržao sud vremena i da li su se te nesrećne devedesete kod nas ikada završile ili se još nosimo sa njihovim posljedicama (što neko napisa na "Iksu": "Sankcije, prijetnje ratom, demonstracije, kontramitinzi..., sve je isto samo njega nema)?

NEŠKOVIĆ: Dolazimo do jednog paradoksa… Kao što je Branislav Nušić pisao komedije, ne bi li nas na duhovit način upozorio na naše mane i ne sluteći da će njegove komedije postati realizam naše današnjice, tako sam siguran da ni Milena Marković nije ponosna što ovaj komad nije izdržao sud ljudskosti. Sud vremena jeste svakako, jer ga radimo čak 23 godine posle praizvedbe. Usudio bih se da dodam – u gorem društvenom kontekstu nego devedesetih godina… A da li to ima veze sa činjenicom da su na vlasti isti ljudi kao i devedesetih, ostavio bih čitaocima da analiziraju.

GLAS: Zanatski gledano jako je izazovan tekst, tri hronološke postave oko rata, 11 scena, široka lepeza karaktera. Koliko je Vaše iskustvo sa ovim tekstom odranije olakšalo ili otežalo probijanje ka premijeri i koliko Vas nove okolnosti oko svih nas motivišu kada spremate komad koji na mnogo načina secira našu stvarnost?

NEŠKOVIĆ: Predstava "Šine" u režiji Slobodana Unkovskog u produkciji Jugoslovenskog dramskog pozorišta je moja omiljena predstava koju sam ikada pogledao. Kao student sam gledao svako njeno izvođenje. Tačno 27 puta. Ako mi je nešto pomoglo, to je rediteljsko čitanje Unkovskog i interpretacija sedam sjajnih glumaca, od kojih neki više nisu sa nama nažalost. Mnogo manje mi je značila činjenica da sam ovu dramu režirao na studijama, kada nisam bio još ni siguran šta je to režija. Tada me je vodila isključivo ljubav prema Mileninom tekstu, a sada ipak prema tumačenju istog. I to sa određene vremenske distance i društvene pozicije. Secirati sadašnjost u pozorištu kroz drame, koje se dešavaju u nekim istorijski turbulentnim vremenima, postao je moj modus operandi.

GLAS: Jedan od komada, koji je obilježio Vašu karijeru u posljednje vrijeme, jeste postavka "Nečiste krvi" , komad koji je oživio u novom duhu besmrtni klasik Bore Stankovića. Sudeći po reakcijama struke i publike, leži Vam taj južnjački duh i temperament (radili ste i ranije Stankovića) iako ste rodom Šumadinac?

NEŠKOVIĆ: "Nečistu krv" sam radio u Narodnom pozorištu u Beogradu, a moj prvi susret sa velikim Borom Stankovićem je bio u njegovom rodnom Vranju. Tamo sam sa Jelenom Mijović adaptirao jednu njegovu pripovetku i zakoračio u čudesni svet tog, možda najvećeg srpskog pisca. Meni generalno "leži" sve što je punokrvno i puno strasti, a takav je jug Srbije… Takva je i Milena Marković iako Beograđanka, ali poreklom iz Šumadije. Međutim, ja ni sa Šumadijom ni jugom nemam nikakve veze; moje rodno Valjevo mnogo je bliže Republici Srpskoj nego Kragujevcu.

GLAS: Jedan ste od režisera koji rijetko radi tekstove stranih autora,  (ako ne griješim to su bili Artur Šnicler, Šekspir, Entoni Bardžis, Laslo Vegel), otkud ta sklonost prema "domaćem" pisanju, bolje razumijevanje ili jasnija emocija?

NEŠKOVIĆ: Pre svega, volim svoju zemlju. Volim svoj jezik. Volim domaće pisce i teme kojima se bave. Volim i istoriju, a samo ako je tačno protumačimo, možemo doživeti neku društvenu katarzu. Nažalost, nas treba često podsećati da smo zadnjih tridesetak godina po prvi put na pogrešnoj strani istorije. Pozorište je jedan od retkih medija koji se bavi tom vrstom osvešćivanja. U novinama i na televiziji je poodavno ljudskost umrla.

GLAS: Rastali ste se kao pedagog od Akademije umjetnosti, uz jedno prilično bizarno objašnjenje te ustanove "na račun Vaše profesionalnosti, neakademskog i diskriminatorskog ponašanja prema kandidatima". Da li ste Vi preko noći promijenili karakter i pedagoške metode ili se srpsko obrazovanje spustilo na najniže grane u svojoj istoriji?

NEŠKOVIĆ: Nažalost, ovo drugo. Mi kao da se nalazimo u romanu Mišela Uelbeka "Pokoravanje", osim što nas ne pokoravaju muslimanski emigranti, već nas pokoravaju najgore verzije nas samih. Neobrazovane, neetične, nemoralne i nečasne spodobe su devastirale obrazovanje u Srbiji. Sada su prešli na kulturu zatvaranjem Narodnog pozorišta, što ni nacisti nisu radili. Kada krenu u finalni obračun sa zdravstvom, ne mora niko ni da izađe, neka ostane, ali nek ugasi svetlo i ćuti u tom mraku.

GLAS: U Banjaluci niste nov režiser, počeli ste davno kao pomoćnik Snežane Trišić, režirali ste pred pandemiju "Švajcarsku", takoreći naš ste čovjek. Na stranu kurtoazija prema domaćinu, kako Vam danas djeluje NPRS, prije svega u umjetničkom smislu?

NEŠKOVIĆ: Snežana Trišić je moja koleginica sa klase i nikada joj nisam bio pomoćnik, već sam kao kolega i prijatelj došao da joj postavim svetlo za predstavu te davne 2009. godine i to jeste bio moj prvi susret sa Banjalukom. Tada je umetnički direktor bio Ljuba Savanović, a i sada je, tako da se naizgled ništa nije mnogo promenilo. Šalim se, naravno. Između "Švajcarske" i "Šina" takođe sam postavio prvu operu u produkciji Narodnog pozorišta RS "Karmen" 2023. godine.

Na stranu kurtoazija, zaista, ovo pozorište napreduje iz godine u godinu i za to je zaslužno rukovodstvo pozorišta. Pre svega Dijana Grbić, koja je redak primer vrhunskog poslovođe u kulturi. Budući da je po obrazovanju glumica, zaista voli pozorište i ljude u njemu, što nije uvek slučaj, naročito sa "sposobnim" direktorima. Takođe, bitan uticaj ima i Akademija u Banjaluci i dekan Dragana Purković Macan, koja je scenografkinja naše predstave. Bez te simbioze ovakav napredak i kvalitet ne bi bili mogući.

GLAS: Generalno, kako Vam danas djeluje srpski teatar, izložen je udarima sistema koji bi trebalo da ga podržava, opšta je oseka kulture generalno i nizak standard publike te sveopšta vladavina modernih i brzih tehnologija, ali teatar opstaje preko dva milenijuma i ostaje neka vrsta ogledala društva. Jeste li optimista ili pesimista po pitanju njegove budućnosti kod nas?

NEŠKOVIĆ: Pozorišta u Beogradu su prepuna i cena karte je konačno počela da raste. Prestigla je čak i bioskopske ulaznice, što je veoma pohvalno. Mnogi gradovi u Srbiji takođe imaju pune sale i razvijenu i negovanu publiku… Ne plašim se za srpsko pozorište. Dosta putujem po svetu i po festivalima i često tvrdim da je pozorište retka grana kulture u kojoj bismo mogli bez ikakvog stida da se takmičimo sa svim svetskim produkcijama, što ne može da se kaže za film na primer. Razloga je mnogo, ali ja znam dva koja su nepobitna. Ono opstaje dve i po hiljade godina zato što potreba čovekova, da gleda drugu osobu uživo kako nešto radi, neće nikada prestati. Pozorište je oduvek bilo najkraći i najbolji put do katarze. Optimista sam kad je pozorište u pitanju.

GLAS: Vaše hvaljeno viđenje Nušićeve "Protekcije", komada koji je pokojni velikan pisao u zatvoru prije vijek i nešto, prilično je uzburkao duhove gdje je god odigran. Na stranu neosporan kvalitet teksta, ali djeluje da se sve mijenja osim protekcije kao omiljenog društveno-političkog metoda našeg društva, tačnije rečeno djeluje da smo ga doveli do savršenstva?

NEŠKOVIĆ: Ako su reči protekcija i korupcija sinonimi ili ako su bar u uzročno-posledičnoj vezi, je li nam onda jasno zašto su mladi na ulici Srbije već jedanaest meseci ili i dalje negiramo stvarnost i "samo radimo svoj posao"?

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.