Велика је одговорност радити "Јазавца пред судом", поготово у Бањалуци. То је дјело уз које је већина нас одрасла и које сви памтимо. Овога пута "Јазавац" долази у форми опере, што је за мене био потпуно нови језик. Наравно, први сусрети с било чим новим увијек су тешки, али истовремено и веома узбудљиви.

Рекао је ово за "Глас Српске" режисер Милан Богдановић, објашњавајући колико је био изазован процес постављања прве националне опере "Јазавац пред судом", по тексту Петра Кочића. Талентовани умјетник каже да су припреме биле захтјевне, али да је цијели ауторски тим дао све од себе да оправда указано повјерење.

- Припреме су биле захтјевне у сваком аспекту. Када смо почели, опера је постојала само у писаној форми, нисмо имали никакав снимак, већ само неколико фотографија с ранијих извођења. Упркос томе, мислим да је цијела екипа дала свој максимум и да смо успјели да створимо једну динамичну и атрактивну представу која ће, вјерујем, бити узбудљива за публику, рекао је Богдановић.

ГЛАС: Колико је  било тешко наћи се у позицији човјека који треба на сцени да оживи комад стар неколико деценија и повеже све бројне сегменте који чине једну оперу на тој истој сцени?

БОГДАНОВИЋ: Било је јако захтјевно, опера од вас тражи одређени баланс између поштовања већ постојећег умјетничког дјела и стварања нечег новог. За разлику од драмског позоришта, гдје имате могућност да у сарадњи са писцем или драматургом избаците реплику, промијените редослијед сцена или направите мање интервенције на самом тексту, овдје сте готово у потпуности везани оним што пише у партитури. Због тога сте ограничени редитељским средствима која можете да користите. То је оно што посао редитеља чини тежим, али му истовремено даје једну посебну чар и врсту задовољства. Имате фиксиран тајминг реплика, музичких фраза и пауза, а ваш задатак је да то већ постојеће вријеме обликујете у радње и поступке. На чар цијелог процеса додатно утиче и чињеница да више нисте у сали са неколико глумаца и сарадника, већ са великим бројем људи неопходних за извођење опере, од диригента, оркестра, солиста, сценографа, костимографа, декоратера, дизајнера, па све до техничког особља. Режија опере има своје потешкоће, али мислим да је видјети како педесет или шездесет људи у сали функционише као један механизам заправо највећа награда за једног редитеља.

ГЛАС: Колико је важно било изабрати исправан идејни правац да се крене, кад се узме у обзир сама важност Кочићевог текста унутар књижевних, културолошких, али и друштвено-националних кругова у протеклих стотину година. Колико је форма опере уопште допуштала умјетничке слободе или сте се прецизно држали форме коју су поставили Владо Милошевић и Ранко Рисојевић, када су адаптирали текст "Јазавца".

БОГДАНОВИЋ: Сматрам да када постављате дјело које је људима у тој средини врло добро познато, морате им понудити нешто ново, било да је то другачије читање или нова перспектива. "Јазавац", чак и у форми драме, има своје препреке: три лика затворена су у истом простору током цијеле драме, у сталним односима моћи, гдје једна страна наизглед никада не може да побиједи. Судница сама по себи ограничава мизансцен, простор је статичан, а радњу већински носи један лик, Давид. Када се све то пренесе у форму опере, задатак постаје још сложенији. Владо Милошевић је у једном интервјуу рекао да би ово прије назвао "казивањем Давида Штрпца", и та реченица нам је била важна као полазна тачка за промишљање читаве поставке. У договору са диригентом Душаном Урошевићем покушали смо да оперу подијелимо на низ догађаја и ситуација, које смо додатно раздвојили вокалним ансамблом од четири дјевојке. На тај начин је наша верзија "Јазавца" по први пут добила и женске ликове. Судница, коју обично гледамо као простор између столова и столица, у нашој верзији добила је нови изглед, претворили смо је у један велики архив. Између нашег Давида, судије и писара јасно се види и временска и идеолошка дистанца. Покушали смо, дакле, да задржимо све препознатљиве елементе, али да им дамо нову визуру и другачији угао гледања.

ГЛАС: Поменули смо да је од Кочићевог текста прошло преко 100 година, од прве оперске адаптације преко 45 година, како Вам је током припрема тај материјал дјеловао аутентичним у смислу потребе да ухвати дух са модерним временом у којем се опера изводи? Кочићев Давид тражи правду, али са друге стране живимо у времену многих декларативних  права, али никад даље и оскудније правде?

БОГДАНОВИЋ: Данас је можда више него икада потребно поново поставити "Јазавца пред судом". У самом средишту те приче налази се сукоб двију идеологија. С једне стране стоји бирократски апарат хладан, формалан, затворен у језик прописа, формулара и хијерархија. С друге стране је човјек  појединац који долази из живота, из искуства, из осјећаја за оно што је исправно. Та напетост између система и човјека заправо никада није нестала. Она се само мијења у форми. Судница, у којој се води овај необични случај, није мјесто рјешења већ простор у којем се, испод фасаде закона и реда, откривају Потемкинова села. Кочић је ту причу написао почетком 20. вијека, у доба Аустро-Угарске, кад су људи из народа покушавали да пронађу правду у механизмима који им нису припадали. Више од сто година касније, осјећај изгубљености пред системом и даље је ту. Само што је данас промијенио простор и форму у заједничком покушају да се подсјетимо да правда не живи у параграфима, него у дјелима и да почиње оног тренутка када човјек одлучи да проговори.

ГЛАС: Опера "Јазавац" је имала три извођења, Сарајево, Осијек и Бањалука, колико сте се ослањали на те сценске поставке или је цијели ауторски тим кренуо у потпуно новом смјеру како би комад прилагодио сопственим идејама и могућностима?

БОГДАНОВИЋ: Искрено, нисмо могли много да се ослањамо на ранија извођења управо због недостатка архивског материјала. Постојало је тек неколико фотографија и понеки новински запис, али ништа што би нам дало увид у цјелокупну сценску концепцију. Због тога смо одлучили да кренемо у потпуно новом смјеру, да градимо нашу верзију изнутра, из самог језгра текста и музике. Тај недостатак архиве, који би на први поглед могао дјеловати као ограничење, заправо нам је дао слободу да размишљамо отвореније, да тражимо сопствени тон и визуелни језик представе. Наш циљ није био да реконструишемо ранија извођења, већ да савремено прочитамо Кочићев текст и пронађемо начин да он проговори из данашњег времена.

ГЛАС: Ви сте по годинама млад умјетник, цијела екипа која је учестовала углавном је млађа генерација, колико је то била додатна мотивација за доказивање или нека врста оптерећења кад сте добили прилику да поставите јену овако значајну сценску и културну поставку?

БОГДАНОВИЋ: За мене је ово био посебан изазов, прва опера коју треба да изрежирам. Млади редитељи ријетко добију прилику да раде у овом формату. Управо зато сам осјећао и додатну дозу одговорности, али и огромно узбуђење што ми је пружена шанса да се опробам у томе. С друге стране, чињеница да је цијела екипа била састављена од младих људи показала се као предност. Донијела је неку посебну енергију, отвореност и спремност на истраживање. Сви смо ушли у процес са свјежим идејама, без страха од погрешног корака, са жељом да разумијемо и оживимо Кочића на начин који припада нашем времену. Мислим да се та младалачка радозналост и заједништво и те како осјећају у представи, у њеном ритму, визуелном језику, па и у атмосфери на сцени. Управо та комбинација "првог пута" и храбрости, по мени, даје овом пројекту искреност и снагу.

ГЛАС: Један сте од млађе генерације режисера окупљених око НПРС, колико Вам је подршка Националног театра значајна у смислу оживљавања једне нове генерације аутора и стварање континуитета са претходницима унутар домаће позоришне сцене?

БОГДАНОВИЋ: Више пута сам то рекао па и даље стојим иза тога, мислим да је све што Народно позориште Републике Српске покушава да уради за младе људе из сфере позоришта једна велика и важна ствар, какву данас, нажалост, ријетко имамо прилику да видимо. У времену када се многе институције затварају у устаљене обрасце и провјерене формуле, НПРС је направило корак напријед тиме што је отворило врата новим генерацијама умјетника. Сматрам да је то природан и нужан пут развоја позоришта, али и да многе управе, нажалост, немају довољно слуха за такав приступ. Довести младе људе у позориште не значи само пружити прилику неким новим ствараоцима, већ створити простор за обострану размјену идеја, искустава и могућности. Млади својим погледом уносе свјежину, ризик, енергију и потребу за промјеном, а управо то је оно што позоришту данас највише треба. Долази једно ново вријеме театра, које више него икада тражи да буде у дијалогу с данашњицом и да истражује нове форме. У том смислу, нико није бољи савезник од младих људи. Они су пуни идеја, храбрости и жеље за стварањем, потребно је само да им неко пружи прилику и вјерује у њих.

ГЛАС: Иза Вас је режија "Арапске ноћи", врло специфичног комада, постављеног на сцени "Петар Кочић". Како Вам као режисеру, сада кад су емоције далеко хладније него након премијере, дјелује овај комад култног њемачког аутора  Роланда Шимелпфенига у српском верзији?

БОГДАНОВИЋ: Када се данас осврнем на "Арапске ноћи", видим колико је то био посебан и изазован пројекат и као мој први рад у родном граду, и као дипломска представа на факултету. Текст Роланда Шимелпфенига даје много простора за игру. Представа прати пет испреплетаних прича смјештених у једну врелу љетну ноћ. Нестанак воде покреће радњу, ситан поремећај у свакодневици избацује ликове из рутине, приморавајући их да пређу границе познатог. Сада, кад су емоције након премијере спласнуле, могу да кажем да сам задовољан послом који смо урадили. Сви у процесу смо имали прилику да пробамо нешто ново, позориште је добило нову, другачију представу и публика задовољна излази из сале. Позивам публику да дође и погледа  представу 10. и 28. новембра на сцени "Петар Кочић" у НПРС.

ПЛАНОВИ

ГЛАС: Ако се преживи премијера "Јазавца", може ли се говорити о неким другим плановима који су пред Вама?

БОГДАНОВИЋ: До сада сам се трудио да сваки нови пројекат за мене буде нови изазов, да ме изведе из зоне комфора, отвори простор за другачији приступ и омогући да научим нешто ново, како у припреми сам са собом, тако и са тимом. "Јазавац пред судом" је свакако био један такав изазов, и управо то искуство желим да носим и у будуће пројекте. Циљ ми је да сваки наредни рад буде прилика да истражујем, експериментишем и постављам нове стандарде за себе и екипу с којом радим. Планови за даље ће се развијати у складу с тим, тражићу пројекте који ме помјерају, који постављају питања и који омогућавају да публика заједно с нама доживи нешто ново и узбудљиво.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.