Мила Турајлић: Експлозија креативности у документарном филму

У почетку сам хтела да снимим филм о заборављеном филмском граду, да покажем на шта данас личи некадашњи Централни филмски студио, како је све напуштено и заборављено и питам шта то говори о друштву које смо постали.

Рекла је ово у интервјуу "Гласу Српске" редитељка филма "Синема комунисто" Мила Турајлић, чији је документарни филм недавно имала прилику да погледа и публика у Бањалуци у оквиру Међународног филмског фестивала "Краткофил плус".

- Када сам почела да истражујем архивску грађу о историји филмског града, увидела сам да постоје паралеле између изградње и судбине филмског града, и настанка нове земље. Тада сам схватила да се кроз њега заправо може испричати једна алтернативна историја Југославије - прича о једној земљи која је на неки начин и сама била фиктивна, и о животу у филмским кулисама - рекла је Мила Турајлић.

* ГЛAС: Колико дуго је трајао Ваш истраживачки рад и са којим сте се све препрекама сусретали?

ТУРAЈЛИЋ: Рад на филму трајао је пет година. То су биле фазе разговора и снимања ликова и претраживања архивских материјала. Највеће препреке биле су у приступу архивама и налажењу материјала. Било је потребно прикупити све те старе игране филмове, одгледати их и одабрати сцене, дијалоге, ситуације које откривају нешто о свакодневици живота у Југославији. Затим сам истражила све релевантне архиве у бившој Југославији, како бих нашла материјал "иза сцене" - са снимања филмова, у филмском граду, са глумцима, код Тита, итд. Паралелно са тим, скупљала сам материјале о историји филма и ишла да разговарам са старим филмским радницима, и тако изабрала пет главних ликова у филму. Најдуже је трајала монтажа филма, склапање свог тог материјала у једну причу која тече, која је узбудљива и изненађујућа. Монтажерка Aлександра Миловановић и ја смо радиле готово годину на томе.

* ГЛAС: Чиме сте се водили у избору саговорника и на који начин сте их уопште убиједили да буду дио Ваше приче?

ТУРAЈЛИЋ: Идеја ми је била да у филму немам саговорнике који су само извор неке информације, већ да изградим ликове које ће гледалац доживети и као заокружене личности. Требало ми је времена да их убедим да говоре. Кад су видели колико сам посвећена истраживању, и када сам поделила са њима нешто од материјала које сам нашла, то их је подстакло да причају. Са сваким смо снимили по два до три интервјуа, и како је време пролазило, продубљивао се тај наш однос, а разговори су постајали све занимљивији. С њима обилазимо урушену сценографију нестале земље, од пропалог филмског града, преко некадашњег хотела "Метропол", до Бриона и срушеног моста на Неретви.

* ГЛAС: Филм је приказан на великом броју фестивала у региону и Европи. Како реагује домаћа, а како инострана публика? Са каквим коментарима излазе послије завршене пројекције?

ТУРAЈЛИЋ: Када смо правили филм, била сам свесна да ће бити гледан у иностранству као и код нас, и веома смо се трудили да направимо нешто што ће бити интересантно публици која на тему Југославије и југословенског филма не зна ништа, као и публици чија је то животна прича. Оно што ме изненадило, поготову у Њујорку, јесте да су странци разумели не само историјски део приче, него и емоцију коју филм носи, као и апстрактне идеје односа илузије и стварности које обрађујемо. Веома много људи ми је после филма рекло да има осећај да први пут разуме шта се десило у Југославији.

* ГЛAС: Какву сте, у ствари, поруку хтјели да пошаљете овим филмом? Шта је био Ваш циљ и да ли сте га бар дјелимично остварили?

ТУРAЈЛИЋ: Нисам сигурна да је филм прави медијум за слање порука, али јесте добар начин да се отворе нека питања. Као прво, питање о томе шта и на који начин третирамо нашу прошлост и културну баштину, говори о нашем друштву данас. Реакција јавности на снимке "Aвала филма" који се виде у нашем филму била је заиста дирљива. То је био случај и у иностранству, где су људи после пројекције стајали у реду да потпишу петицију коју смо покренули за спасавање "Aвалиног" наслеђа. Публици у Њујорку, Сан Франциску, Торонту није било јасно како је могуће да код нас никог није брига за филмски град.

* ГЛAС: Због чега сте се баш одлучили да радите документарну форму и колико је та форма цијењена и гледана на тржишту код нас, а колико у иностранству?

ТУРAЈЛИЋ: Документарни филм је једина форма која ме је као аутора привлачила. Код нас публика појам документарног филма асоцира са репортажама и сувим историјским емисијама. То је штета, јер се у свету у последњих десет година догодила експлозија креативности у документарном филму и они данас освајају главне награде на најважнијим светским фестивалима. Све је више документарних филмова у биоскопима у Паризу и Лондону, и узбудљиво је радити у жанру који доживљава такву ренесансу. "Синема комунисто" је после премијере ушао у редовну биоскопску дистрибуцију у Београду и Новом Саду, што је заиста преседан, а и потврда да и код нас има интересовања за овај жанр.

Планови

* ГЛAС: Какви су Вам планови за будућност? Спремате ли неке нове пројекте?

ТУРAЈЛИЋ: Полако спремам нови документарац, али са "Синема комунистом" је прича тек на почетку. Управо је у току продаја телевизијама, а и припрема DVD издања филма.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.