Mila Turajlić: Eksplozija kreativnosti u dokumentarnom filmu

U početku sam htela da snimim film o zaboravljenom filmskom gradu, da pokažem na šta danas liči nekadašnji Centralni filmski studio, kako je sve napušteno i zaboravljeno i pitam šta to govori o društvu koje smo postali.

Rekla je ovo u intervjuu "Glasu Srpske" rediteljka filma "Sinema komunisto" Mila Turajlić, čiji je dokumentarni film nedavno imala priliku da pogleda i publika u Banjaluci u okviru Međunarodnog filmskog festivala "Kratkofil plus".

- Kada sam počela da istražujem arhivsku građu o istoriji filmskog grada, uvidela sam da postoje paralele između izgradnje i sudbine filmskog grada, i nastanka nove zemlje. Tada sam shvatila da se kroz njega zapravo može ispričati jedna alternativna istorija Jugoslavije - priča o jednoj zemlji koja je na neki način i sama bila fiktivna, i o životu u filmskim kulisama - rekla je Mila Turajlić.

* GLAS: Koliko dugo je trajao Vaš istraživački rad i sa kojim ste se sve preprekama susretali?

TURAJLIĆ: Rad na filmu trajao je pet godina. To su bile faze razgovora i snimanja likova i pretraživanja arhivskih materijala. Najveće prepreke bile su u pristupu arhivama i nalaženju materijala. Bilo je potrebno prikupiti sve te stare igrane filmove, odgledati ih i odabrati scene, dijaloge, situacije koje otkrivaju nešto o svakodnevici života u Jugoslaviji. Zatim sam istražila sve relevantne arhive u bivšoj Jugoslaviji, kako bih našla materijal "iza scene" - sa snimanja filmova, u filmskom gradu, sa glumcima, kod Tita, itd. Paralelno sa tim, skupljala sam materijale o istoriji filma i išla da razgovaram sa starim filmskim radnicima, i tako izabrala pet glavnih likova u filmu. Najduže je trajala montaža filma, sklapanje svog tog materijala u jednu priču koja teče, koja je uzbudljiva i iznenađujuća. Montažerka Aleksandra Milovanović i ja smo radile gotovo godinu na tome.

* GLAS: Čime ste se vodili u izboru sagovornika i na koji način ste ih uopšte ubijedili da budu dio Vaše priče?

TURAJLIĆ: Ideja mi je bila da u filmu nemam sagovornike koji su samo izvor neke informacije, već da izgradim likove koje će gledalac doživeti i kao zaokružene ličnosti. Trebalo mi je vremena da ih ubedim da govore. Kad su videli koliko sam posvećena istraživanju, i kada sam podelila sa njima nešto od materijala koje sam našla, to ih je podstaklo da pričaju. Sa svakim smo snimili po dva do tri intervjua, i kako je vreme prolazilo, produbljivao se taj naš odnos, a razgovori su postajali sve zanimljiviji. S njima obilazimo urušenu scenografiju nestale zemlje, od propalog filmskog grada, preko nekadašnjeg hotela "Metropol", do Briona i srušenog mosta na Neretvi.

* GLAS: Film je prikazan na velikom broju festivala u regionu i Evropi. Kako reaguje domaća, a kako inostrana publika? Sa kakvim komentarima izlaze poslije završene projekcije?

TURAJLIĆ: Kada smo pravili film, bila sam svesna da će biti gledan u inostranstvu kao i kod nas, i veoma smo se trudili da napravimo nešto što će biti interesantno publici koja na temu Jugoslavije i jugoslovenskog filma ne zna ništa, kao i publici čija je to životna priča. Ono što me iznenadilo, pogotovu u Njujorku, jeste da su stranci razumeli ne samo istorijski deo priče, nego i emociju koju film nosi, kao i apstraktne ideje odnosa iluzije i stvarnosti koje obrađujemo. Veoma mnogo ljudi mi je posle filma reklo da ima osećaj da prvi put razume šta se desilo u Jugoslaviji.

* GLAS: Kakvu ste, u stvari, poruku htjeli da pošaljete ovim filmom? Šta je bio Vaš cilj i da li ste ga bar djelimično ostvarili?

TURAJLIĆ: Nisam sigurna da je film pravi medijum za slanje poruka, ali jeste dobar način da se otvore neka pitanja. Kao prvo, pitanje o tome šta i na koji način tretiramo našu prošlost i kulturnu baštinu, govori o našem društvu danas. Reakcija javnosti na snimke "Avala filma" koji se vide u našem filmu bila je zaista dirljiva. To je bio slučaj i u inostranstvu, gde su ljudi posle projekcije stajali u redu da potpišu peticiju koju smo pokrenuli za spasavanje "Avalinog" nasleđa. Publici u Njujorku, San Francisku, Torontu nije bilo jasno kako je moguće da kod nas nikog nije briga za filmski grad.

* GLAS: Zbog čega ste se baš odlučili da radite dokumentarnu formu i koliko je ta forma cijenjena i gledana na tržištu kod nas, a koliko u inostranstvu?

TURAJLIĆ: Dokumentarni film je jedina forma koja me je kao autora privlačila. Kod nas publika pojam dokumentarnog filma asocira sa reportažama i suvim istorijskim emisijama. To je šteta, jer se u svetu u poslednjih deset godina dogodila eksplozija kreativnosti u dokumentarnom filmu i oni danas osvajaju glavne nagrade na najvažnijim svetskim festivalima. Sve je više dokumentarnih filmova u bioskopima u Parizu i Londonu, i uzbudljivo je raditi u žanru koji doživljava takvu renesansu. "Sinema komunisto" je posle premijere ušao u redovnu bioskopsku distribuciju u Beogradu i Novom Sadu, što je zaista presedan, a i potvrda da i kod nas ima interesovanja za ovaj žanr.

Planovi

* GLAS: Kakvi su Vam planovi za budućnost? Spremate li neke nove projekte?

TURAJLIĆ: Polako spremam novi dokumentarac, ali sa "Sinema komunistom" je priča tek na početku. Upravo je u toku prodaja televizijama, a i priprema DVD izdanja filma.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.