Марко Вујевић: Живот побјеђује страх и смрт

Без лажне скромности, сви волимо награде и похвале за резултате труда који улажемо у нешто нама битно. Тако и за мене награде су доказ да оно што радим има смисла и да сам на правом путу, међутим, највећа награда су дечји осмеси и аплауз након одигране представе. Онда је срце пуно!

Рекао је ово за "Глас" млади глумац Марко Вујевић поводом добијене глумачке награде у представи "Желим да будем нормалан" која је уједно освојила гран при на 24. Међународном фестивалу позоришта за дјецу у Бањалуци. Узгред, ово је Вујевићева друга награда у кратком року за глумачку креацију кад је ријеч о улози Рудолфа.

Како талентовани умјетник истиче, сарадња на овом комаду у режији бугарског редитеља Тодора Валова, а који је постављен као хорор- луткарска комедија, била је несвакидашње искуство за њега.

- Процес са Тодором је био захтеван, али веома захвалан. Уживао сам учећи уз његове идеје и индикације. У почетку сам имао проблем да освестим лутку и да јој дам живот. Наравно и на премијери то није било савршено и увек може боље, али временом, играњем, сазревањем уз обичног миша Рудолфа схватио сам нешто магично. Видео сам себе у Рудолфу, малом обичном мишу, који је све само не обичан - рекао је Вујевић.

ГЛАС: Какви су утисци са Фестивала позоришта за дјецу у Бањалуци с обзиром на то да Вас дуго није било? 

ВУЈЕВИЋ: Играти у Бањалуци је било заиста посебно. У истом моменту прегршт емоција малог миша Рудолфа и Марка. Играње на сцени ДПРС оживело је успомене на студентске дане. Осећај је био невероватан, публика предивна и све заједно је довело до тако успешног резултата. Три године су прошле како сам дипломирао и запослио се, а сад сам први пут играо на Међународном фестивалу позоришта за децу у Бањалуци. Тај фестивал сам током студирања у Бањалуци пратио из године у годину, а ове сам заиграо! И још кад се то крунише дечјим осмехом и на крају наградом, срце је пуно.

ГЛАС: Овај жанр није баш уобичајен на нашим позоришним сценама и Вама је ово било по први пут да с обазрете у овом жанровском пољу. Да ли су постојале неке врсте бојазни прије него што се ушли у сам процес с обзиром на жанр који није баш чест у дјечијем театру и како је протекла сарадња са Поповом? 

ВУЈЕВИЋ: Естетика представе, њен визуелни идентитет обилују црнилом и мраком, али сама прича и начин игре су веома духовити. За нас је био задатак да не дозволимо да завлада страх од костура или вештице, већ да играмо срцем и потпуно искрено. И мислим да су то деца препознала и да уживају у свим елементима позоришта.

ГЛАС : Једна од представа која се мора издвојити у Вашој каријери јесте представа "Не иди далеко" Тамаре Кучиновић. По чему ћете памтити ову представу те који су то моменти ради којих је вриједјело бити дио ове врхунске позоришне дружине?

ВУЈЕВИЋ: Комад "Не иди далеко" је представа са којом сам дипломирао и моја прва професионална представа као свршеног глумца у Дечјем позоришту Суботица. Пресрећан сам што је моја професионална каријера почела са тако дивном представом која буди све у човеку. Говори о распадању једне породице услед последица рата. Где се иза страхота и смрти, рађа нови живот. Представу играмо камерно што доводи до још веће повезаности и са публиком која са нама заједно дише, смеје се и плаче.  

ГЛАС: Морамо се осврнути на један надасве необичан, али крајње занимљив пројекат, а то је комад "Заљубљени лептири" по кинеској легенди, рађен као традиционално кинеско позориште сјенки... Откуд оваква поставка и каква искуства носите из рада на тој представи? 

ВУЈЕВИЋ: То је свакако било једно велико искуство за мене, јер сам видео и научио неке елементе луткарског позоришта који се на Балкану, а и шире, ретко виђају. Процес је био изузетно захтеван и исцрпљујућ, али када то преточиш у знање и вештину коју си добио и савладао онда све муке оду у заборав. После три године рада у Дечјем позоришту у Суботици схватио сам колико тога има да се учи, колико сам научио и како једва чекам да учим још.

ГЛАС: Радите и стварате у Суботици, али сте глуму завршили у Бањалуци. Како Вам се данас чини тај професионални и приватни боравак са ове стране Дрине?

ВУЈЕВИЋ: Могу рећи да сам најсрећнији што сам Академију завршио у Бањалуци. Код дивне професорице и са још дивнијом класом, породицом. Прво, кад сам стигао на пријемни у Бањалуку, помислио сам шта радим овде Богу иза браде...одох ја одавде...Да сам то урадио, мислим да не бих био овакав човек какав сам сад. Мислим да Бог има пут за свакога, а ја сам неизмерно захвалан на путу који ми је подарио.

ГЛАС:  Како изгледа живот глумца Марка Вујевића када није на сцени?

ВУЈЕВИЋ: Уфф, турбулентно. Као да не знам да се опустим и уживам, а не могу рећи да не волим...Кад нисам у позоришту, већином случаја, сам физички радник. Рушим, зидам, правим фасаду, мељем дуње за ракију, правим кровове, окопавам баште, слажем бетонске цигле, сечем живе ограде, заливам баште,...наравно нисам ја стручњак тих заната, али знам да помогнем, колико могу. Волим и некад да одем у кафану, ето, да не буде да само радим.

ГЛАС: На чему тренутно радите и гдје публика може да Вас гледа у периоду који је пред нама?

ВУЈЕВИЋ: Почињемо са пробама за нову представу у режији Андреја Боке. Радујем се новом процесу и наредним учењима, осмесима, наградама.

ЈЕСЕЊИН

ГЛАС: Ваша монодрама "Унеповрат" бавила се животом и дјелом великог Сергеја Јесењина. Откуд та честа веза драме и руског пјесника на нашим просторима и зашто баш овај занимљив назив за тај хваљени комад?

ВУЈЕВИЋ: Нисам се бавио много везом Јесењина са нашим просторима, већ сам се бавио везом Јесењина и мене. У њему сам пронашао снагу и инспирацију. Начин на који је живео и како је стварао имали су велики утицај на моје поимање себе, породице, света, уметности, љубави,.. За мене су то јако значајни елементи живота и пресрећан сам што сам са њим почео то да откривам. Ту сам наравно захвалан и професорици Трепетовој, класи и свима који су ми помогли да закорачим "унеповрат".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.