Pozorište
Foto: GS
| Marko Vujević
Bez lažne skromnosti, svi volimo nagrade i pohvale za rezultate truda koji ulažemo u nešto nama bitno. Tako i za mene nagrade su dokaz da ono što radim ima smisla i da sam na pravom putu, međutim, najveća nagrada su dečji osmesi i aplauz nakon odigrane predstave. Onda je srce puno!
Rekao je ovo za "Glas" mladi glumac Marko Vujević povodom dobijene glumačke nagrade u predstavi "Želim da budem normalan" koja je ujedno osvojila gran pri na 24. Međunarodnom festivalu pozorišta za djecu u Banjaluci. Uzgred, ovo je Vujevićeva druga nagrada u kratkom roku za glumačku kreaciju kad je riječ o ulozi Rudolfa.
Kako talentovani umjetnik ističe, saradnja na ovom komadu u režiji bugarskog reditelja Todora Valova, a koji je postavljen kao horor- lutkarska komedija, bila je nesvakidašnje iskustvo za njega.
- Proces sa Todorom je bio zahtevan, ali veoma zahvalan. Uživao sam učeći uz njegove ideje i indikacije. U početku sam imao problem da osvestim lutku i da joj dam život. Naravno i na premijeri to nije bilo savršeno i uvek može bolje, ali vremenom, igranjem, sazrevanjem uz običnog miša Rudolfa shvatio sam nešto magično. Video sam sebe u Rudolfu, malom običnom mišu, koji je sve samo ne običan - rekao je Vujević.
GLAS: Kakvi su utisci sa Festivala pozorišta za djecu u Banjaluci s obzirom na to da Vas dugo nije bilo?
VUJEVIĆ: Igrati u Banjaluci je bilo zaista posebno. U istom momentu pregršt emocija malog miša Rudolfa i Marka. Igranje na sceni DPRS oživelo je uspomene na studentske dane. Osećaj je bio neverovatan, publika predivna i sve zajedno je dovelo do tako uspešnog rezultata. Tri godine su prošle kako sam diplomirao i zaposlio se, a sad sam prvi put igrao na Međunarodnom festivalu pozorišta za decu u Banjaluci. Taj festival sam tokom studiranja u Banjaluci pratio iz godine u godinu, a ove sam zaigrao! I još kad se to kruniše dečjim osmehom i na kraju nagradom, srce je puno.
GLAS: Ovaj žanr nije baš uobičajen na našim pozorišnim scenama i Vama je ovo bilo po prvi put da s obazrete u ovom žanrovskom polju. Da li su postojale neke vrste bojazni prije nego što se ušli u sam proces s obzirom na žanr koji nije baš čest u dječijem teatru i kako je protekla saradnja sa Popovom?
VUJEVIĆ: Estetika predstave, njen vizuelni identitet obiluju crnilom i mrakom, ali sama priča i način igre su veoma duhoviti. Za nas je bio zadatak da ne dozvolimo da zavlada strah od kostura ili veštice, već da igramo srcem i potpuno iskreno. I mislim da su to deca prepoznala i da uživaju u svim elementima pozorišta.
GLAS : Jedna od predstava koja se mora izdvojiti u Vašoj karijeri jeste predstava "Ne idi daleko" Tamare Kučinović. Po čemu ćete pamtiti ovu predstavu te koji su to momenti radi kojih je vrijedjelo biti dio ove vrhunske pozorišne družine?
VUJEVIĆ: Komad "Ne idi daleko" je predstava sa kojom sam diplomirao i moja prva profesionalna predstava kao svršenog glumca u Dečjem pozorištu Subotica. Presrećan sam što je moja profesionalna karijera počela sa tako divnom predstavom koja budi sve u čoveku. Govori o raspadanju jedne porodice usled posledica rata. Gde se iza strahota i smrti, rađa novi život. Predstavu igramo kamerno što dovodi do još veće povezanosti i sa publikom koja sa nama zajedno diše, smeje se i plače.
GLAS: Moramo se osvrnuti na jedan nadasve neobičan, ali krajnje zanimljiv projekat, a to je komad "Zaljubljeni leptiri" po kineskoj legendi, rađen kao tradicionalno kinesko pozorište sjenki... Otkud ovakva postavka i kakva iskustva nosite iz rada na toj predstavi?
VUJEVIĆ: To je svakako bilo jedno veliko iskustvo za mene, jer sam video i naučio neke elemente lutkarskog pozorišta koji se na Balkanu, a i šire, retko viđaju. Proces je bio izuzetno zahtevan i iscrpljujuć, ali kada to pretočiš u znanje i veštinu koju si dobio i savladao onda sve muke odu u zaborav. Posle tri godine rada u Dečjem pozorištu u Subotici shvatio sam koliko toga ima da se uči, koliko sam naučio i kako jedva čekam da učim još.
GLAS: Radite i stvarate u Subotici, ali ste glumu završili u Banjaluci. Kako Vam se danas čini taj profesionalni i privatni boravak sa ove strane Drine?
VUJEVIĆ: Mogu reći da sam najsrećniji što sam Akademiju završio u Banjaluci. Kod divne profesorice i sa još divnijom klasom, porodicom. Prvo, kad sam stigao na prijemni u Banjaluku, pomislio sam šta radim ovde Bogu iza brade...odoh ja odavde...Da sam to uradio, mislim da ne bih bio ovakav čovek kakav sam sad. Mislim da Bog ima put za svakoga, a ja sam neizmerno zahvalan na putu koji mi je podario.
GLAS: Kako izgleda život glumca Marka Vujevića kada nije na sceni?
VUJEVIĆ: Uff, turbulentno. Kao da ne znam da se opustim i uživam, a ne mogu reći da ne volim...Kad nisam u pozorištu, većinom slučaja, sam fizički radnik. Rušim, zidam, pravim fasadu, meljem dunje za rakiju, pravim krovove, okopavam bašte, slažem betonske cigle, sečem žive ograde, zalivam bašte,...naravno nisam ja stručnjak tih zanata, ali znam da pomognem, koliko mogu. Volim i nekad da odem u kafanu, eto, da ne bude da samo radim.
GLAS: Na čemu trenutno radite i gdje publika može da Vas gleda u periodu koji je pred nama?
VUJEVIĆ: Počinjemo sa probama za novu predstavu u režiji Andreja Boke. Radujem se novom procesu i narednim učenjima, osmesima, nagradama.
JESENjIN
GLAS: Vaša monodrama "Unepovrat" bavila se životom i djelom velikog Sergeja Jesenjina. Otkud ta česta veza drame i ruskog pjesnika na našim prostorima i zašto baš ovaj zanimljiv naziv za taj hvaljeni komad?
VUJEVIĆ: Nisam se bavio mnogo vezom Jesenjina sa našim prostorima, već sam se bavio vezom Jesenjina i mene. U njemu sam pronašao snagu i inspiraciju. Način na koji je živeo i kako je stvarao imali su veliki uticaj na moje poimanje sebe, porodice, sveta, umetnosti, ljubavi,.. Za mene su to jako značajni elementi života i presrećan sam što sam sa njim počeo to da otkrivam. Tu sam naravno zahvalan i profesorici Trepetovoj, klasi i svima koji su mi pomogli da zakoračim "unepovrat".
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.
