Марко Шелић: Књижевност хоби кружока лудих

Увек ми треба да дан траје 25 часова. Мада, што би рекао Диланов Гручо, то је лако, само треба устати сат раније. Због музике никад нисам запостављао ниједну форму писања која ме занима, само што нису угледале светлост дана истовремено. Никад не објављујем ништа што осећам незаокруженим.

Рекао је ово у интервјуу "Гласу Српске" музичар и писац Марко Шелић Марчело, по чијем је роману "Заједно сами" постављена истоимена представа у београдском Омладинском позоришту "Дадов".

- Музика ће увек бити доступнија и лакша за конзумирање, па је логично да ће бити препознатљивија. Књижевност је данас више него икад "хоби кружока лудих", нажалост. A ни стрипови не стоје много боље. Но, има људи, то је важно. Моје активности нису усмерене тако да једна другу гурају из кадра него да се концептуално допуњују и заједно склапају у неки већи витраж. A да ли то све заједно нечему стварно вреди, видеће се кад крепам - рекао је Шелић.

* ГЛAС: Екипа Омладинског позоришта "Дадов" доноси на сцену представу инспирисану вашим првенцем "Заједно сами". Какав значај то има за Вас?

ШЕЛИЋ: Велико изненађење, велика част! Веома сам им захвалан. A кад сам чуо предлог, био сам шокиран. Онда се догодио тимски рад, помагао сам колико сам могао, али све заслуге су реално на "дадовчанима". То сада нису ни сасвим исти јунаци ни сасвим иста прича. Међутим, није ни идеја да буду, роман је роман, а ово представа по мотивима романа. Ти глумци су дивни људи за сарадњу, милина је упознати их. На крају, догодило се да добијем малену гостујућу ролу - ђавола. Веома занимљиво искуство. 

* ГЛAС: Недавно је изашла и ваша друга књига "О псима, људима и мишима", која представља збирку колумни, прича и есеја. Можете ли нам рећи о чему се заправо ради?

ШЕЛИЋ: И да, ради се баш о томе. То је пресек разнородних текстова насталих у претходних седам-осам година. У то су укључени и изабрани текстови песама са прва три албума. Све у свему, књижица би пружила фини увид у то чиме се бавим некоме кога то никад пре није занимало (а сада га, из неког мени непознатог разлога, изненада занима), а онима који већ понешто знају о досадашњем опушчићу доноси и раније необјављене текстове и све то ваљано сортирано у седам тематских целина. A тренутно сам у припремама за нови роман.

* ГЛAС: Тренутно је у "акцији" ваш нови албум "Деца и сунце". Можете ли нам нешто више рећи о његовом настанку и самој теми албума?

ШЕЛИЋ: То је први пут да је албум потписан са "Марчело и Филтери" - екипа и ја осетили смо да је сада право време за један колективни подухват у којем свако од нас има адекватну улогу. Приде, ту је била и прослава десетогодишњице мог рада, а Филтери су оно најважније што сам стекао и што је стекло мене у том периоду - стога је све на том албуму у и о људима. Aли и о деци. Како лепо рече моја другарица Маја, да би неко имао дете у себи подразумева се да је одрастао - ако неко није никад ни сазрео, онда то што је клинац и нема баш неку вредност. Међутим, бити, штоно кажу, свој човек, а бранити то дете у себи - е то је већ нешто сасвим друго. Једна од поенти живота, рекао бих. И то је такође један од стожера албума. A Сунце је симбол "батерије", онога што нас напаја да гурамо своје сизифовско камење даље. Ми поручујемо да оно понајпре јесте у људима који нам значе и којима значимо.

Умјетност

* ГЛAС: Редитељ Даријан Михајловић је рекао да је представа "слика светова у Србији који паралелно постоје, али се међусобно не додирују". Да ли ће представа допринијети да се у реалном животу "велики" и "мали" ипак сретну и "погледају" једни на друге?

ШЕЛИЋ: Наравно да неће. Aли, ни не треба очекивати од уметности да мења и спасава свет - она једино може да мења и спасава човека, појединца. Све ван тога јесте или надмено давање себи на значају или пак туђа надреална очекивања. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.