Марко Дукић за "Глас Српске": Хумор и апсурд нису одвајање од озбиљне теме

Искрено, много је утицала. Од самог старта ми је било јасно да није потребна претјерана машта да бисмо створили дистопију у будућности базирану на садашњости и на времену у којем живимо. Довољно је само да тренутне актуелности које препознајемо око себе, појачамо.

Рекао је ово за "Глас Српске" Марко Дукић, филмски и позоришни режисер, поводом представе "Експеримент: Цивилизација", која ће бити одиграна 12. септембра у 20.05 часова у Народном позоришту Републике Српске, откривајући колико је сама реалност у којој живимо утицала на обликовање ове дистопијске научнофантастичне трагикомедије. Умјетник истиче да кроз дистопијски приказ представе и истините догађаје указује на суноврат друштва у којем под притиском страха и контроле постепено прихватамо наметнута правила и ненормалности као сасвим нормалан начин живота.

- Свакодневно смо изложени притиску да прихватимо одређена нова наметнута правила као нормална и мислим да се постепено навикавамо на промјене у друштву изазване најчешће новим страхом или неким новим обликом контроле. Врло брзо оно што нам је јуче било ненормално данас већ прихватамо као начин живота. Зато будућност у представи није толико предвиђање онога што ће доћи колико приказ оног што већ радимо. Наравно, уз све наведено, низ идеја и секвенци у представи је базирано на конкретним истинитим догађајима са којима сам упознат приватно, која скрећу пажњу на суноврат нашег друштва. Вријеме у којем живимо, имајући у виду и геополитичко стање у свијету, веома је инспиративно за дистопијска промишљања, рекао је Дукић.

ГЛАС: У овом пројекту спајате физички театар, дистопију и савремене технологије уз аудио-визуелни наратив. На који начин овакав мултимедијални приступ помаже преношењу главне поруке и утиска на публику?

ДУКИЋ: Било ми је веома важно да публика не доживи само причу, него да свим чулима осјети систем у којем се ликови налазе. Посебно ме занимало раздвајање тијела и гласа, што је свакако био и један од највећих изазова у раду. Зато смо направили представу у којој је готово сваки покрет повезан са звуком, свјетлом или анимацијом. Глумци играју физички, а њихови гласови су унапријед снимљени. То је доста захтјевно, јер покрет мора бити прецизан, али управо та прецизност ствара осјећај да су они дио једног већег механизма. Такође, звук, свјетло и анимација су дио режије и драматургије и практично диктирају ритам игре. Имао сам срећу да радим са Божаном и Павлом, двоје изузетно талентованих и физички способних глумаца, јер овакав концепт захтијева потпуну концентрацију и велику контролу тијела. С друге стране, раздвајање гласа од физичке игре омогућило им је да се максимално посвете покрету, без потребе да током сложених и физички захтјевних секвенци истовремено контролишу дисање, дикцију и прецизност изговора. На тај начин тијело је могло постати примарно средство њиховог глумачког израза, док је глас задржао своју пуну прецизност и јасноћу.

ГЛАС: "Експеримент: Цивилизација" отвара комплексна питања о моћи, страху, слободи и границама на које човјек пристаје да би сачувао идентитет. Шта је за Вас био кључни мотив да се кроз жанр трагикомедије позабавите управо овим темама?

ДУКИЋ: Трагикомедија ми је природна форма за ову представу управо због апсурда ситуације у којој се ликови налазе. Они покушавају да пронађу логику и науче правила система који их истовремено контролише, награђује и кажњава, а та правила мијења у складу са сопственим потребама. Потребе система, међутим, нису нужно и добробит појединца. У томе постоји нешто комично, јер се човјек прилагођава чак и потпуно бесмисленим околностима. Истовремено, управо ту настаје и трагедија: оно чему се у једном тренутку смијемо постаје застрашујуће када схватимо колико далеко човјек може отићи у прилагођавању и колико систем не преза ни од чега да би остварио свој циљ. Зато ми хумор и апсурд нису одвајање од озбиљне теме, већ мени близак начин да јој приђем директније.

ГЛАС: Овом представом "Невид театар" се на неки начин враћа својим изворним, експерименталним коријенима. Колико је идеја о неконвенционалном театру са којом сте започели 2010. године расла и мијењала се током година?

ДУКИЋ: На неки начин овом представом смо се заиста вратили иницијалној идеји из које је касније настао "Невид театар". Више смо имали потребу да истражујемо и правимо позориште које нама недостаје, које ради нешто што бисмо ми вољели да гледамо, без обавезе да се уклопимо у једну форму. Ако нам треба пројекција, покрет, лутка, музика или потпуно празна сцена, онда ћемо ићи у том правцу. Дејан Андрић и ја смо још 2008. године играли у представи "Браћа", која је извођена у "La MaMa Experimental Theatre Club" у Њујорку, једној од кључних институција америчке експерименталне сцене и развоја "Off-Off-Broadway" театра. Оно што нас је тамо посебно привукло била је идеја позоришта као простора у којем умјетник има слободу да истражује форме које тешко проналазе мјесто у комерцијалном театру попут физичког театра, перформанса, мултимедије, експерименталне драматургије и различитих савремених форми. У једном периоду наш рад се значајно усмјерио ка представама и пројектима за дјецу. То није био неки прекид у развоју "Невид театра", већ важан дио њега. Велики број пројеката намијењених дјеци омогућио нам је да континуирано радимо, развијамо се и, на крају, да као независно позориште опстанемо. Тај рад нам је донио и огромно искуство у комуникацији са публиком, визуелном приповиједању и тражењу једноставних сценских рјешења. И тиме нисмо престали да се бавимо.

Али "Експеримент: Цивилизација" јесте свјестан повратак ономе што је било у основи наше почетне идеје. Истраживање разних форми.

ГЛАС: Поред позоришне режије успјешно градите и филмску каријеру, а у Вашим представама визуелни и звучни идентитет имају изузетну важност. Колико Вам искуство рада на филму и у области графичког дизајна помаже у стварању комплексних позоришних свјетова?

ДУКИЋ: Сигурно да у раду помаже свако знање из било које области умјетничког стваралаштва, али искрен да будем, не могу један краткометражни филм назвати филмском каријером нити превеликим искуством, али свакако првим кораком у том правцу. Могу само рећи да ми је рад у позоришту и у области графичког дизајна и те како помогао у раду на филму. Главна сличност у раду на филму и на позоришној представи заправо је писање, било да је ријеч о драмском тексту или сценарију. Велики дио визуелних и сценских рјешења настаје већ у самом процесу писања. Често пишем дуге дидаскалије и велики број описних коментара који ми помажу да сачувам иницијалну слику сцене коју имам у глави.

Због тога визуелни идентитет обично не настаје накнадно, након што је текст завршен, него се развија паралелно с њим. Док пишем, већ размишљам о простору, свјетлу, ритму, звуку, положају тијела у кадру или на сцени. Касније се, наравно, кроз рад са глумцима и сарадницима много тога мијења и надограђује, али та прва визуелна и атмосферска основа најчешће постоји већ у тексту. Мислим да моје искуство из различитих области највише помаже управо у томе што представу од почетка доживљавам као једну цјелину, а не као текст којем се касније додају сценографија, музика и свјетло.

ГЛАС: Иако "Невид театар" годинама ствара изузетне ауторске пројекте и доноси свјеж умјетнички израз на ове просторе, и даље дјелујете без сопствене сцене или сталног радног простора. Шта је то што Вас и даље покреће да упркос свим препрекама настављате да трајете на даскама које живот значе?

ДУКИЋ: Након шеснаест година рада више не могу као некад да кажем да нас одржава само ентузијазам. Ентузијазам је интересантан када имате двадесет година и када вам је занимљиво да пробате гдје год и шта год можете. Послије оволико година недостатак основних услова за рад постао је озбиљан проблем. За сваку представу изнова тражимо простор за пробе, мјесто за сценографију и термин за технички рад. Своју гаражу, као и гаражу мојих родитеља, затрпали смо сценографијом, костимима и реквизитима. Због недостатка средстава више нисмо у могућности да изнајмљујемо ни канцеларију, тако да сам, практично као и прије шеснаест година, поново сведен на рад из сопственог стана. Захваљујући Националном тениском центру Републике Српске успјели смо у њиховом простору, тачније ходнику, да створимо "Експеримент: Цивилизацију" као технички сложену представу која захтијева велики број проба са комплетном сценографијом, свјетлом, звуком и другим техничким елементима. Потребни су вам одговарајући услови да бисте уопште могли да реализујете оно што сте замислили. Свакако да нам је у свему помогла и сналажљивост Саше Шумана, мајстора свјетла који је задужен да све технички функционише беспријекорно.

С обзиром на то да немамо сопствену сцену, немамо ни континуирану могућност да играмо своје представе. Самим тим не можемо да створимо ни додатна средства која бисмо касније улагали у нове продукције. Не можемо ни да створимо своју публику која би знала гдје долази. Константно зависимо од других институција и од пројектних средстава, која су, у односу на реалне трошкове продукције једне представе веома мала. Када представа и настане, поново се суочавамо са питањем гдје је играти, а само изнајмљивање сале често представља велики трошак.

Овај пут играмо у Народном позоришту Републике Српске, које нам је као технички партнер изашло у сусрет и омогућило једно извођење у овој сезони. Наредног мјесеца играмо и на фестивалу "Заплет" Градског позоришта "Јазавац". Све то нам омогућава да већи број људи види наш рад и да публика боље упозна оно чиме се бавимо, али не рјешава структурни проблем који је присутан годинама. Немамо простор за пробе, немамо сопствену позоришну сцену и немамо простор за чување реквизита, костима и сценографије.

ГЛАС: Значи ентузијазам и подршка пријатеља јесу почетни импулси, али то и даље није рјешење?

ДУКИЋ: Јесте, да се вратим на ваше питање, оно што мене и даље држи јесте тренутак када нешто што је дуго постојало само у глави почне да функционише на сцени. То је чист порив, чиста потреба, могао бих чак рећи и нека врста свеприсутног немира. Када видим да су глумац, звук, свјетло и простор одједном постали једна цјелина, то ми је и даље једнако узбудљиво. Али не мислим да независна култура треба да преживљава искључиво захваљујући томе што су људи тврдоглави и упорни. У једном тренутку морају постојати и нормални услови за рад. Увјерен сам да "Невид театар" може да створи далеко више него што тренутно ствара, али постоји системска препрека која нас стално враћа на рјешавање основних услова за рад, умјесто да ту енергију усмјеримо на саму умјетност.

ГЛАС: Да ли имате у плану нове филмске пројекте?

ДУКИЋ: Што се тиче филма, надам се да ће сљедеће године бити прилике за рад на новом пројекту. Филм ми је тренутно веома важан и желим да наставим да радим кратке игране филмове, јер ми та форма пружа могућност да у релативно кратком трајању изградим цјеловит свијет, атмосферу и јасан ауторски поступак. У суштини, када имам идеју, прво ме занима који је језик најбољи за њу. Неке приче траже камеру, неке живог глумца, а неке комбинацију више различитих медија.

ГЛАС: Да ли имате у плану нове позоришне пројекте и шта публика од Вас може очекивати у наредном периоду?

ДУКИЋ: Тренутно сам у процесу писања драмског текста за луткарску представу за одрасле "Вријеме лажне духовности", чија би премијера, ако све буде текло по плану, требало да се догоди крајем године.

То је бар намјера. Међутим, поново долазимо до истих проблема: обезбјеђивања довољно средстава за продукцију, проналаска простора за пробе и, на крају, простора у којем би представа могла континуирано да буде играна. Видјећемо да ли ће пројекат успјети да уђе у реализацију у планираном року или ћемо га морати помјерити док не буду створени услови за рад.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.