Марија Полић: Без игре на сцени нема умјетности

Представа је настала као сарадња наше академије и Академије "ГИТИС" из Москве. То је било први пут да смо радили нешто на академији гдје нам ментор није била наша професорица глуме. Улога ми се јако свидјела, али када смо кренули радити са Илијом ништа ми није било јасно.

Рекла је ово за "Глас Српске", талентована глумица Марија Полић, коментаришући позив за играње у представи "Два витеза" у режији младог руског редитеља Илије Зајцева. Млада умјетница каже да су имали мало времена и специфичне услове рада, али каже да је улога профункционисала након склапања представе у цјелину, док су након првих играња,  укључујући и гостовање представе на престижном "Шекспир" фестивалу у Србији, схватили да су урадили значајан посао.

- Имали смо мало времена и просто сам морала вјеровати редитељу и радити шта тражи, покушати разумјети његову визију кроз сталне импровизације и мијењања. Улога је профункционисала тек када смо склопили цјелину представе. Представа је сложена, али зато и корисна да сваки пут откријем нови слој улоге и полако схватам цјелину, рекла је Полићева.

ГЛАС: Како сте се сналазили на пољу глумац - редитељ, имате ли нешто што бисте издвојили из те сарадње која је јако занимљива на неколико поља од интензивног физичког виђења текста, до рада на два језика и доста младог ансамбла? 

ПОЛИЋ: Користили смо све могуће начине и технологије да се разумијемо и дођемо до суштине. Од тога да редитељ излази и глуми кад нам не може објаснити ријечима, па до безброј импровизација кроз које је редитељ упознавао нашу глумачку природу и израз, филмови, музика, сликарство, пантомима... све смо користили. Управо због младог ансамбла никада није фалило труда, жеље и енергије на пробама. Било је напорно, али сада схватам колико нам је драгоцјено искуство и колико смо сви научили из тога.

ГЛАС: Изучавајући, односно читајући, великог Шекспира сваки гледалац/читалац дође до дубоке личне самоспознаје. По Вама, шта то Шекспир може да понуди у 21. вијеку младом умјетнику?

ПОЛИЋ: Шекспир нуди плодно тло за истраживање и инспирацију. Наша представа то показује. Ни након 400 година комад "Два витеза из Вероне" није досадан и може се успјешно прилагодити времену да буде занимљив и разумљив нама младима, а опет истинит.

ГЛАС: Генерално,  како изгледа глумачки систем Марије Полић у прављењу својих улога, шта бисте могли да издвојите као кључне елементе у градњи ликова?

ПОЛИЋ: Сваки процес је другачији па самим тим и стварање улоге. Моја припрема пред сам почетак процеса је таква да увијек почињем од свог виђења те особе и заједничких емоција које су ми познате и са којима се могу лично повезати па касније тражим разлике. Најбитнија ствар за сваку улогу ми је музика. Приватно јако волим музику и најлакше ми је повезати се кроз њу са собом, тако да за сваку представу имам посебну плеј-листу.

ГЛАС: Можете ли нам нешто више рећи о раду на представи "Једночинке" А. П. Чехова, а у режијском маниру Јелене Т. Костић? Шта се могло највише извући из тог процеса, јер рад на Чехову свакако је један од најизазовнијих и најважнијих испита у глумачком занату?

ПОЛИЋ: За мене је то најпосебнији период студирања. Били смо прва година, још смо радили "ја у датим околностима" и добили смо подјелу која је блиска нашем личном сензибилитету, али и поред свега тога процес је био тежак. Све до испита, по мишљењу професорице, наша једночинка није функционисала, али је "Просидба" (Вељко Милијић, Миодраг Јовановић и ја) толико вјеровала у себе и уживали смо играјући се на свакој проби, да ми је то и дан-данас омиљена представа и омиљени партнери са којима дијелим сцену. Научила сам да је најважније да се глумац игра на сцени и када нешто не функционише увијек треба тражити нова рјешења.

ГЛАС: Дио сте поставе која спрема ново извођење култног текста "Лајање на звијезде" Милована Витезовића у режији Белинде Стијак. Како протиче рад на том комаду, који има посебно мјесто у домаћој поп култури?

ПОЛИЋ: То је један прелијеп процес, јер смо сви са академије. Велик је ансамбл, а сви се знамо и приватно се дружимо, и прелијеп је осјећај када имате прилику радити са људима са којима студирате или сте до скоро студирали. Хвала Белинди што вјерује у нас младе и што је некима дала прилику да први пут професионално стану на сцену.

ГЛАС: Свијет глуме, препун је успона и падова, али успјеха и задовољства за умјетника. Шта је била иницијална каписла која Вас је покренула да закорачите том стазом умјетничке неизвјесности?

ПОЛИЋ: Од првих разреда основне школе сам случајно кренула у школу глуме, у склопу Дјечијег позоришта Републике Српске. Тата ме одвео да гледам неку новогодишњу представу у Дјечијем, и оставио ме саму у сали, а он је у међувремену сазнао да постоји школа глуме. Ја сам одмалена досађивала правећи своје представе, пјевајући, плешући, па је родитељима школа глуме била спас. Све до уписа на факултет сам ишла у Дјечије позориште код професорица Александре Спасојевић и Божане Бијелић. Одрастала сам у позоришту и некако ми је то било нормално окружење. Ту сам се осјећала да припадам и тај осјећај траје и даље.

ГЛАС: Чиме се бави глумица Марија Полић када није у свијету умјетности  и на чему тренутно сада радите када је ријеч о позоришним пројектима?

ПОЛИЋ: Па поред тога што студирам глуму живим нормално као и сваки студент. Покушавам да се снађем у овом свијету одраслих. Што се тиче нових пројеката, тренутно радим на монодрами, а послије тога ме очекује дипломска представа. Већ наведене представе играмо, тако да је за сада занимљиво и фокус је на студирању, да уживам у овој завршној години која је остала.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.