Марија Новаковић о новој представи и каријери: Позориште је колективни чин

БАЊАЛУКА - Иако свако, коме је познат оригинални комад, може препознати Мрожека у нашој представи, Зоранова адаптација нас је доста удаљила од оригиналног апсурда, самим тим што је мом лику, који остаје безимен, дато оправдање за поступке које чини, што је публика, чини ми се, препознала и срдачно примила.

Рекла је ово за „Глас Српске“ млада глумица Марија Новаковић и редован члан ансамбла Народног позоришта Источно Сарајево, поводом недавне позоришне премијере „42“ (Равнотежа једноставног анђела) у режији и по тексту Зорана Тодоровића.

Ова талентована глумица истиче како је у тумачењу свог лика дала идентитет Крајишкиње што дјелимично одговора карактеру улоге.

- Мислим да се публика поистовјетили са ликовима, јер су наши, из наше државе, те како моју улогу карактерише жудња за завичајем, дала сам јој идентитет Крајишкиње, дјелимично јер одговара карактеру, дјелимично јер сам и сама Крајишкиња поријеклом и дјелимично што сматрам да нико не жали за својим, као што то Крајишници раде.

ГЛАС: Рекосмо да је у питању адаптација Мрожековог познатог комада. Да ли је током процеса постајала нека врста бојазни с обзиром на чињеницу да су се многи драмски умјетници хватали у коштац с овим дјелом те су га многи постављали у разне сценске колорите. Шта доноси Тодоровићев редитељски маневар у односу на неке претходне верзије које смо имали прилику да гледамо ?

НОВАКОВИЋ: Морам да признам да ми никакву бојазан није стварала чињеница да радимо популарно дјело. Свакој представи приступам једнако посвећено налазећи рјешења да схватим и оправдам лик који играм. Писци нису богови позоришта да се по њима оријентишемо и мјеримо будући успјех представе. Позориште је колективни чин и резултат увелико зависи од свих стваралаца истог. Као што рекох, мој лик је другачији од оног ког је Мрожек писао, самим тим што је женско па надаље, те се нисам оријентисала ни на каква претходна читања овог текста.

ГЛАС: Дио сте најмлађег професионалног позоришта у Републици Српској које је недавно прославило први рођендан, а кренуло се дословно од нуле. Како Вам се чине ти први кораци након годину дана  и гдје видите будућност Народног позоришта Источно Сарајево?

НОВАКОВИЋ: Веома сам задовољна радом ове институције, почевши од тога да смо у овој сезони имали три премијере што је за једно младо позориште са ансамблом од два глумца дефинитивно успјех. Ради се пуном паром и то ми се допада, без обзира на недостатак људи, умјетнички и технички сектор функционишу на високом нивоу. Иако је ново позориште, ми већ имамо позоришну публику, јер смо ипак у главном граду. У будућности видим сарадњу са другим сарајевским позориштима, проширење ансамбла и дјеловање на пуно ширу публику што и сљедује једно народно позориште.

ГЛАС: Сјајну ролу имали сте и у представу „Терра Инцогнита“ редитеља Немање Ранковића. То је улога Маје Ђорђевић. Наиме, овај Ромчевићев комад истражује непостојећу земљу, мјесто које симболизује лажи и илузије које нас често воде у пропаст. Ова драма подсјећа нас да су многе од наших амбиција и снова засноване на лажним претпоставкама, а ликови се боре да пронађу своје мјесто у свијету који их не прихвата лако. Колико је Марија Новаковић могла да се поистовјети са Мајом Ђорђевић? И да ли сте имали током каријере сличне проблеме када Вам због снова ближњи сијеку крила?

НОВАКОВИЋ: Ближњи ми, на сву срећу, никад нису сјекли крила, међутим неближњи више пута јесу, тако да ми није био проблем да се поистовјетим са ликом. Заправо, као што сам већ рекла, текст је само драмски предложак, а ми  кроз њега увијек говоримо оно што ми желимо да се чује. Тако да кроз Мају Ђорђевић у ствари проговара Марија Новаковић. И то је тако.

ГЛАС: Ако можемо да кажемо, ова је представа у много чему значајна за Вас. Наиме, поред глумачких дарова који су и те како неоспорни у овој надахнутој игри, Ви сте у овом комаду дјелимично имали печата и на драматуршком пољу. Откуд Марија Новаковић у списатељским релацијама?

НОВАКОВИЋ: Марија Новаковић је одувијек у томе. Волим да кажем- чим сам научила да пишем, почела сам да пишем. Књижевност је моја прва љубав којој сам се вратила након што сам схватила да не морам да будем само глумица, а како сам се опредијелила да позориште буде мој главни медиј комуникације, одлучила сам да му пружим и своје друге таленте. Захвална сам свим редитељима који глумца не гледају само као извођача него и као аутора, тако ми је редитељ Немања дозволио да напишем сонг за представу, који је, испоставиће се, прилично запажен. Тако је настала својеврсна ода сармама, као нешто што је, иако посуђено, постало симбол наше традиције и повезаности жене са свим њеним преткињама.

ГЛАС: Да ли постоји нека улога на коју бисте се радо одазвали или нека коју ни у сну не би играли или сте пак од оних умјетника који не бирају своје улоге, јер то сматрају светогрђем из разлога што је  свака улога дио изградње позоришног храма?

НОВАКОВИЋ: Више ово друго, мада не толико поетски као Ваше питање. Понекад кад прочитам текст помислим да бих вољела да играм неки лик, мада представе више гледам на цјелокупном нивоу шта она значи, а лик к'о лик, могу да га имам, а и не морам. Заборављамо да је позориште настало из ритуала, без ликова и карактера. Ипак, ако улогу гледамо кроз њено примарно значење, јако ми је важна моја улога у представи, а то значи начин на који доприносим причању заједничке идеје.

ГЛАС: У задње вријеме живите на релацији Бањалука - Сарајево. (Уредница сте емисије „Кућни љубимац“ која се емитује на Радио Телевизији Републике Српске). Живите турбулентан, брз, неизвјестан начин живота који је својствен 21. вијеку. Како и када спуштате лопту од тих силних обавеза што умјетничких што приватних?

НОВАКОВИЋ: Слабо спуштам лопту, више одмарам дриблајући. Наш свијет је такав, некад има посла преко главе, некад нема никако. Љепше је ово прво. Поред Бањалуке и Сарајева на релацији сам и са Бијељином гдје водим школу глуме која претендује да постане театар младих, а рад на телевизији ми је открио потпуно нови вид комуникације. За некога ко се бави умјетношћу значајно је да се бави различитим стварима, тако да радећи једну одмара од друге ствари. Негдје сам прочитала, неко је паметан рекао ког не знам да именујем „Ако желиш да радиш оно што волиш, нећеш уживати сваки дан“. Ипак, свако треба да дјелује у складу са својим капацитетом.

ГЛАС:  Велики број улога направили сте у позоришту „Семберија“ из Бијељине гдје сте иначе провели један лијеп дио живота који је вјерујемо од велике важности за Вас као младу глумицу. Не можемо се осврнути појединачно на све те бројне позоришне пројекте, али бисмо хтјели да дознамо која је то представа оставила највећи утисак на Вас као глумицу/умјетницу? Дакле, нека улога у којој сте доживјели душевне самоспознаје, које превазилазе пуко тумачење лик ?

НОВАКОВИЋ: Моје бивствовање у Градском позоришту „Семберија“ ми је, наравно, донијело доста значајних ствари, из сваког искуства, било лијепог или ружног, се нешто научи. Омиљена улога ми је Саша (у нашој поставци Маја…опет Маја) у представи „Иваново самоубиство“ редитеља Давида Алића, али је након годину дана живота скинута са репертоара. Од осталих улога, тј. представа које су ми значајне у досадашњем искуству невезано за Бијељину бих издвојила мјузикл „Коса“ редитељке Душанке Беладе, „У име оца“ редитеља Дарела Тулона и „Игра ума“ Џордана Паркса као прва имерзивна представа у Београду. Било је ту још доста лијепих пројеката, доста њих су на различит начин позитивно утицали на развијање мене као позоришне стваратељке, али у овима сам се најбоље снашла као глумица.

ГЛАС: Није тајна да сте велики љубитељ писане ријечи прије свега поезије. Којег бисте пјесника препоручили за читање и због чега?

НОВАКОВИЋ: Особа сам која нема омиљеног писца, књигу или филм, али овај пут предлажем Милана Орлића, неправедно недовољно познатог писца широј јавности. Његова збирка пјесама „Жудња за целином“ је оставила јак утисак на мене и често јој се враћам. Стил му је постмодернистички са израженом интроспекцијом и жудњом да се схвати. Па ето, ко воли- нек изволи.

КАН

ГЛАС: У досадашњој каријери можете се похвалити са неколико значајних успјеха поред више позоришних награда које имате. Наиме, 2022. године сте имали част да учествујете на Канском фестивалу у селекцији кратких филмова. О чему се ради?

НОВАКОВИЋ: Заслуге за то највише припадају шпанској редитељки Ани Фернандез де Пако, чији је филм  „Нисам је стигао вољети“ изабран у селекцију „Седмица критике“. У том филму играм главну женску улогу која пати од депресије због недостатка блискости са партнером ког игра писац Марко Томаш. То је такође једно незаборавно искуство, од начина снимања и припреме за лик који су потпуно натуралистички, до присуства на једном од највећих филмских фестивала на свијету. Захвална сам на том искуству.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.