Љуска

Живот је изложен дејству бескрајног мноштва несрећних случаја, и његово повољно одвијање могу да осујете или напросто пресијеку и окончају други грабљивији облици органског живота или пак ћудљивости неорганских природних сила.

Због тога је за сва жива бића неопходно да буду заштићена од спољашњих пријетњи, посредством различитих врста оклопа који њихову рањивост штите од налета снаге из спољашњости. Жива бића најрањивија су у праскозорје свог животног доба, па их тада природа скрива у унутрашњости оклопне облине стомака, јајета, или земље земаљске; и у сутон свог животног доба, када им је нагон за самосталну заштиту од спољашњости заправо ојачао оклоп умањивши им значајно осјетљивост коже, љуштуре, или коре, али то је ипак само посљедица судбински необновљиве исцијеђености животних сокова.

Човјек се према својој одбрамбеној љусци односи несвјесно и свјесно, јер његову свјесну намјеру да се заштити прате и његови нагонски поступци, а његово несвјесно настојање да се заштити прати и његово свјесно понашање. Ове супротности помућују човјеку јасно сагледавање дјелотворности његове одбрамбене љуске, јер се показује да му је њен оклоп некад сувишан спутавајући терет а некад насушно потребан заклон. Отуд човјекова збуњеност, која је опет и свјесна и несвјесна, и која је узрок додатног човјековог неспокојног, и свјесног и несвјесног, доживљавања сопствене рањивости, чак и онда када му не пријети непосредна опасност. Складиштењу топлоте и хране за предвидиве хладне и гладне дане, које се запажа и код других врста бића, човјек придодаје и заштиту у виду здравственог осигурања или новчане уштеђевине за непредвидиве црне дане.

Такође, поред сопственог живота, човјек би да заштити и све остало, живо и неживо, духовно и предметно, што доживљава као своје: ограђује земљу и кућу, прска биљке, вакцинише животиње, бдије над породицом, бори се за племе, коричи књиге, лакира слике, снима звукове, похрањује податке, утискује заштитни знак љуске... Међутим, природа је, као и у остала бића, усадила у човјека једноставну и дубоку спознају њене опште законитости по којој је висина степена примијењене заштите обрнуто сразмјерна висини степена расположиве снаге, јер заштита је потребна слабости а не снази. Знајући то, или слутећи то, наша способност за прерушавање навлачи оклопну кринку снаге на лице наше слабости, док истински расположива снага у нама увијек избија с голуждравом безбрижношћу из заштитне људске љуске.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.