Љубиша Савановић за "Глас": Сваки корак напријед важан је у борби за културу

Мој договор са директорицом Дијаном Грбић је био двогодишњи мандат и задовољан сам оним што смо направили сви заједно у протекле двије године у Народном позоришту Републике Српске. Нисам сигуран да ће све колеге закукати јер ја одлазим, али немогуће је да сви буду задовољни својим ангажманом. Ја сам радио поштено и онако како мислим да је најбоље по кућу, а не за било којег појединца.

Рекао је ово за "Глас Српске" Љубише Савановић, умјетнички директор НПРС, објашњавајући зашто је након двогодишњег ангажмана на челу креативног сектора у националном театру одлучио да ову функцију препусти неком другом. Познати глумац каже да је свјестан да много људи жели да остане на задатку који је по, њиховом суду, јако добро обављао, али да су ове обавезе у комбинацији са глумачким и приватним обавезама просто биле исцрпљујуће.

- Безгранично вјерујем у ансамбл нашег позоришта и мислим да сам више пута прецијенио неке колеге него што сам неке потцијенио желећи да свима нађем задатке који су квалитетни и изазовни. Посао умјетничког директора је исцрпљујући ако се ради како треба, јер је веома тешко помирити циљеве позоришта који су, понављам, примарни, и интересе тридесетак људи у ансамблу од којих сви мисле да су заслужили да буду најмање први међу једнакима. Плус немогућност планирања због неконтинуираног финансирања, притисак добронамјерне и злонамјерне јавности, жеље и очекивања публике, општи пад укуса и промовисање простаклука у медијима...

Најмање проблема сам имао са управом, колегама који су остварени и са младим људима који гризу и ударају без калкулација, рекао је Савановић

ГЛАС: Приликом  преузимања функције умјетничког директора у Националном театру  као кључне приоритете на почетку мандата дефинисали сте профилисање репертоара у везу са важним друштвеним и националним темама, рад са младим снагама и стварање живог театра који окупља публику. Колико се од тих циљева успјело остварити?

САВАНОВИЋ: Репертоар је жива ствар и ја сам дошао на добро усмјерен репертоар  те сам га пробао додатно учврстити и обогатити добрим комадима са интересантним темама и јаким редитељским печатима на великој сцени и младалачким ентузијазмом на Сцени "Петар Кочић". Што се тиче младих снага представили смо десетак младих глумаца са Академије умјетности у Бањалуци који су редом оправдали свој ангажман што је јако важно, на Сцени "Петар Кочић" режирала су четири млада редитеља родом из Републике Српске који су својим представама прокрвили репертоар мале сцене и дали му нови, модернији и урбанији дух. То су дивни млади људи, креативни и храбри и циљ је да их вежемо за нашу кућу и наставимо ту редитељску линију домаћих редитеља који су годинама правили најзначајније представе за нашу кућу (Павић, Пејаковић, Мисирача...). Представили смо по једну нову сценографкињу и костимографкињу, више аутора музике, имамо три млада драматурга који су радили са редитељима, а појачан је и продуцентски тим образованим и вриједним људима. Театар фест "Петар Кочић" уз подршку јавности и власти израстао је у фестивал који је веома значајан и ако у будућности будемо имали исту такву подршку, памети и сараднике који ће дизати фестивал можемо имати најзначајнији фестивал домаћег текста у региону. Све су то резултати планираног рада и договора, али и подршке и бескрајног разумијевања великог дијела људи из позоришта који су препознали жељу да се позориште додатно уреди и ојача на свим позицијама добрим домаћим кадровима.

ГЛАС: Јасно је да су ти циљеви темељни радови на које мора доћи квалитетна надоградња на свим нивоима, колико се тог процеса надоградње успјело обавити и на шта Ваш насљедник мора обратити пажњу да би се једног дана стигло до крова?

САВАНОВИЋ: Дио договора и плана са директорком позоришта прије мог доласка је био да се у протекле двије године спреми и наредни умјетнички директор и мислим да смо и ту нашли сјајно рјешење, а то је Никола Бундало, један од младих редитеља о којима сам говорио. Рођени Бањалучанин који је завршио режију на ФДУ и који се вратио у родни град. И то сматрам нашом великом побједом, јер је досад било незамисливо да се неко врати из Београда и прихвати ангажман у Бањалуци. Он је досадашњим радом већ зарадио позиве у Суботицу гдје је поставио одличну представу, а сљедећи ангажман има у Народном позоришту у Београду. У Народном позоришту је режирао комаде "Ни риба ни месо" као први у мом мандату и посљедњи у мом мандату "Мартин удио" за који сад већ можемо рећи да је круна не двогодишњег рада, него свега што радимо у протеклих тридесет година. То је представа која најбоље показује шта је мисија овог позоришта и шта се може направити ако се ради темељно, озбиљно и ако се сав ауторски тим огрије на огњишту добре приче коју нам је овај пут дала наша Паљанка Сања Савић Милосављевић. То је уједно и путоказ свима који су ту, а и онима који долазе послије нас у Народно позориште.

ГЛАС: Од доласка Дијане Грбић на чело НПРС и нове организације ове куће резултати су видљиви у свим сегментима функционисања театра. Колико су добри односи унутар куће и свакако присуство људи из струке важни на менаџерским и креативним функцијама унутар театра, посебно оних театра који носе префикс национални?

САВАНОВИЋ: Било би нормално да је тако и да на функцији управника институција културе, којима је оснивач Република Српска, имамо најбоље кадрове који знају шта треба да рад, а не да се уче успут јер смо тако увијек добијали директоре којима је битнија функција него посао и част и достојанство установе. Са Дијаном Грбић смо добили директора који поред тога што зна посао има и визију како ово позориште треба да изгледа у будућности. Такви су заиста ријетки. Она се ухватила у коштац са проблемима које су досадашњи управници гурали под тепих и рјешавањем тих проблема учинила је огроман посао за Народно позориште Републике Српске. Поред свега што смо направили у драмском сектору, морам истаћи да се ухватила великог посла око санације подрумских просторија зграде Народног позоришта, ту је и оснивање и репертоар Симфонијског оркестра Народног позоришта РС, препород техничког сектора гдје смо сложили једну здраву екипу пожртвованих људи који воле позориште, подизање Театар феста "Петар Кочић" на један много виши ниво и играње представа широм Републике Српске, здраву и поштену сарадњу и равноправан однос са многим фестивалима и позориштима у региону, борбу за младу школску публику и организацију великог броја представа за ученике, отварање позоришта за младе снаге и као најбитније отварање позоришта према публици и јавности као мјеста слободног мишљења и мјеста полемике и разговора. Све су то ствари које је Дијана Грбић својом амбицијом, снагом и жељом за добробит куће коју води направила. Наравно, није то све ишло лако. Били смо свједоци бројних напада на њу саму и на само позориште, а и све нас. Постоји и у самом позоришту један број људи који није могао све то да прати и разумије, постоје људи који виде само проблеме, али не нуде рјешења, постоје људи који су себи прије позоришта и то је просто тако. Али сигуран сам да у посљедњих тридесет година нико од управника није, заједно са осталим запосленима, урадио за позориште као она.

ГЛАС: Са друге стране национални театар, како му име каже, не може функционисати одвојено од нације, тј. од своје публике и друштвене средине у којој она егзистира. Колико је окружење у којем ради и ствара НПРС било изазовно за све Ваше планове и потребе?

САВАНОВИЋ: Одавно сам се помирио са тим да никад нећемо дочекати да је све како треба и да култура добије мјесто које заслужује. Али то не значи да ми не треба да радимо најбоље што можемо и да покушавамо да мијењамо ствари набоље. Уосталом, неке ствари су се и помјериле напријед и набоље. Мало, али јесу. Највећи проблем за друштво је једна бахата естрадизација културе. О понизном односу пред гостујућим умјетницима и понижавајућем према домаћим не вриједи трошити ријечи, али то је тако у малим срединама гдје људи имају страхопоштовање према свему што долази из већих средина и гдје живе за то да се сликају са неким познатим. За неке ствари смо мала средина, провинција, несвјесна какво благо имамо у својим људима. Тешко нам је гледати да неко наш успије.

ГЛАС: Поменули смо одсуство едуковане публике, посебно у срединама гдје постоје генерације публике који нису имале могућност одласка у позориште или биоскоп, о опери и да не причамо, колико је тај сегмент педагошког рада с публиком важан посебно на дуге стазе?

САВАНОВИЋ: Поред школа које редовно долазе, имали смо велику борбу да вратимо и доведемо и друге школе у позориште. Мислим да смо и у томе добрим дјелом успјели. Невјероватно је то одсуство осјећаја за добробит коју ученици имају кад посјећују позоришне представе код једног броја директора и наставника. Други проблем су они који би да они креирају репертоар, они "свеци" који штите дјецу и од позоришта. Срећом, готово у свакој школи имамо по бар једног разумног човјека који схвата значај посјећивања позоришта па смо и ту дупло подигли посјећеност. Као куриозитет и једну лијепу вијест издвојио бих да смо имали и велики број школа из Федерације БиХ које долазе у наше позориште. Још једна важна ствар коју бих да споменем је пројекат "Народно са народом" који је дио Театар феста "Петар Кочић" у склопу којег смо играли представе широм Републике Српске и то у петнаест општина. Овај пројекат реализован је уз помоћ кабинета предсједника Републике Српске. И поред проблема са инфраструктуром и техником, а у многим мјестима и са незаинтересованошћу локалних власти које добијају представу за своје грађане морам рећи да сам поносан што смо све ово успјели организовати и извести. Сљедећи корак, за наредне године, је дизање нивоа свијести у тим срединама о значају оваквих гостовања.

ГЛАС: Кажу да свака сцена креће од плана, а нажалост дефинисане културне политике немамо ни на ширем националном плану, а камоли унутар мањих средина. Може ли се култура заснивати на вољи и ентузијазму појединаца или ће она таквим приступом једног дана бити сувишна на овим просторима?

САВАНОВИЋ: Као што рекох, нећемо дочекати идеална времена. За културу се морамо борити, не можемо очекивати да било која власт схвати значај културе и умјетности, јер ту власт бира и производи народ са којим живимо и који тражи и треба онолико културе колико је његова мјера. У том смислу морамо подизати школство, образовање прије свега и мијењати свијест народа који, нажалост, не критикује аномалије у друштву принципијелно него зато што није у могућности да ту исту аномалију направи и сам и себи прибави какву овоземаљску корист. И ту се круг затвара. 

ГЛАС: Позоришна култура није партија преферанса да се подвлачи рефа и вреднује појединачни успјех, али ипак када бисте подвукли црту испод Вашег другог мандата, на којe пројекте сте поносни?

САВАНОВИЋ: Заправо је наш рад врло мјерљив. Број одиграних представа, публике, фестивала и гостовања говори о томе колико смо радили. Поносан сам на све већ набројано,  али прије свега на то што смо направили много у односу на оно што смо ми имали кад смо почињали да се бавимо овим послом. И што смо направили позоришну сцену у Републици Српској. Жао ми је што позоришта у Приједору и Источном Сарајеву не раде више са нашим људима и што не играју више, а драго ми је што у Градишци дува нови, бољи позоришни вјетар. Био бих срећан да се и у другим општинама отворе позоришта. За такве ствари, за уједначавање свих је битан систем за који сте питали као и културна политика и дугорочан план.

ГЛАС: За крај када мандат умјетничког директора истекне, шта ћете прво урадити и на чему ће бити акцент у наредном периоду Вашег живота и каријере?

САВАНОВИЋ: Након двије године враћам се опет у Градско позориште "Јазавац" гдје нас чека велика борба. Имам срећу да и тамо радим са једном другом женом која је бескрајно посвећена позоришту и која је направила чудо од оснивања "Јазавца" до ове године кад се слави 20 година од оснивања,  јер је осмислила и креирала све програме "Јазавца", а то је неуморна Драгана Марић. Градско позориште "Јазавац" је скоро двадесет година у сали коју изнајмљујемо од ЈУ СЦ "Борик" и осим столица које су постављене прошле године све остало што је тамо направили смо сами: саму сцену на којој се игра, улазни хол, расвјету и озвучење, климе, гардеробе, тоалете, помоћне просторије и што је најбитније здраво позориште у које Бањалучани радо долазе. Слали смо молбе да још неке просторе средимо и закупимо за рад позоришта, али нас годинама одбијају и не дозвољавају нам да изнајмимо просторе који стоје празни као што је простор некадашње дискотеке "Мјузик хол" гдје смо планирали да правимо још једну малу сцену и да отворимо простор за младе глумце и полазнике Школе глуме и говора Студио "Јазавац". Одговорно тврдим да не постоји удружење грађана које је више уложило у градске просторије од "Јазавца". Изгледа да је наш рад постао проблем, јер се у посљедње вријеме све што је "Јазавац" направио и без чега у протеклих двадесетак година ту салу нико не би закупио ниподаштава и "Јазавац" се ставља у ред са људима који салу закупљују једном или два пута годишње у комерцијалне сврхе. Просто се брише све што смо сами уложили тамо одвајајући од ионако мизерних средстава која добијамо и од хонорара сарадника. Учинићу све што могу да се то не деси.

ГЛАС: Колико се реално може промијенити такво стање, јер рачунајући на добру вољу институција, то нису баш оптимистична увјерења?

САВАНОВИЋ: Позвали смо све људе који су сарађивали са "Јазавцем" из читавог региона да нас подрже и ускоро крећемо у јавну кампању. Већ смо излазили у јавност са овим проблемом,  али су службе града Бањалука остале нијеме на ово, а из ЈУ СЦ "Борик" су тражили да се извиним што причам о овоме. Ако неко мисли да овај град не треба позориште какво је Градско позориште "Јазавац", ако Бањалуци не треба Међународни фестивал глумца "Заплет" који ове године има осамнаесто издање, ако нашој дјеци не треба "Јуху Фест" - фестивал за дјецу и породицу, ако нам не треба Школа глуме и говора Студио "Јазавац" кроз коју су прошле хиљаде младих суграђана, ако нам не треба позориште у којем су многи радили прве представе након школовања и ако нам је од свега овога прече да доведемо гостујуће представе које се проглашавају догађајима од јавног интереса, а на којима појединци обрћу новац, а политичари скупљају гласове показаћемо му да није тако. Разумијем да има људи који то не могу да схвате и који гледају само свој интерес, али наше је да проговарамо о томе и да бранимо ово мало независне сцене што је остало у овом граду који свој однос према култури показује и срамотним постотком који издваја за културу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.