Љубиша Савановић: Позоришта не чине зграде, већ прави људи у њима

Гледајући протеклу сезону и све оно што смо направили нисам незадовољан постигнутим. Долазећи на мјесто умјетничког директора наше централне позоришне куће имао сам циљеве који су се поклопили са циљевима управнице Дијане Грбић и ја сам, иако нисам имао намјеру да се враћам на ту функцију, прихватио да се бавим тим послом. Тај посао може да се ради добро само ако имаш подршку човјека који је на челу позоришта и ако том човјеку вјерујеш.

Рекао је ово за "Глас Српске" Љубиша Савановић, глумачки првак и умјетнички директор Народног позоришта Републике Српске, сумирајући прве резултате другог мандата на позицији умјетничког директора НПРС. Умјетник, који је скоро три деценије дио Националног театра по доласку на ову функцију као кључне приоритете дефинисао је профилисање репертоара у вези са важним друштвеним и националним темама, рад са младим снагама и стварање живог театра који окупља публику, али како он истиче ово су темељни радови на које мора доћи квалитетна надоградња на свим нивоима.

План је био да окупимо ансамбл у пар већих представа и да дамо шансу младим људима и тако улажемо у будућност позоришта, а да при томе све вријеме имамо висок квалитет представа. Успјели смо постићи готово све што смо планирали, а при томе смо у прошлој сезони имали пуне сале током читаве сезоне, рекао је Савановић.

ГЛАС: Гледајући, прву сезону другог мандата, која је иза Вас, шта бисте истакли као кључне моменте у умјетничком домету, када је у питању Ваш сектор рада Националног театра, било је доста награда, гостовања, одличних реакција на представе.

САВАНОВИЋ: Да, било је награда и признања. Морам рећи да ми је драго због тога, али више ме радује што смо добили неколико младих глумаца и глумица који су потпуно оправдали шансу која им је указана и који ако овако наставе, имају свјетлу будућност у позоришту. Друго, на сцени "Петар Кочић" дали смо шансу младим редитељима који су родом из Републике Српске, а школовали су се ван наших граница. На тај начин добили смо већ двије сјајне, другачије, паметне и промишљене представе. А настављамо са том праксом и ове године. То су кључне ствари, јер ми већ сад морамо да мислимо на будућност и да правимо "своје" глумце, драматурге, сценографе, редитеље од којих ћемо добити представе какве је правио Јовица Павић, а какве и сад праве Никола Пејаковић и Марко Мисирача, редитељи који су наше горе лист и који у душу познају наш ансамбл, али и наше друштвено-политичке прилике, као и нарав нашег народа. Нема веће награде од тога.

ГЛАС: Старо позоришно правило гласи: "Шоу увијек иде даље" или лаички речено од оног што је учињено се не живи, већ се мора наставити даље. Сезону отвара јако занимљива продукција "Шине", култни класик деведесетих, који је написала Милена Марковић? Неко би рекао треба ли нам још деведесетих на репертоару или нажалост из деведесетих још нисмо изашли?

САВАНОВИЋ: Не бих то гледао само као причу деведесетих. "Шине" причају причу о нама као људима који се вртимо у круг и који не учимо из својих грешака и којима, како је то Горан Стефановски рекао у комаду "Дивље месо": "Младост прође у грицкању семенки на корзу". И у овом комаду чека нас подјела од неколико младих људи подржаних искуснијим колегама, сценографски и костимографски сјајно опремљена представа, а посебно изненађење биће музика коју изводе глумци. Ову представу режира још један човјек са којим већ дуго сарађујемо и који је већ доказано редитељско име у региону - Милан Нешковић.

ГЛАС: Осим "Шина" какви су планови за остатак године. "Великих" тема имамо и више него што нам треба, али како помирити улогу Националног театра са сопственим могућностима и не баш интензивном подршком системских институција култури и жељама публике?

САВАНОВИЋ: Све оно што смо зацртали за прошлу годину у Народном позоришту ми смо и остварили и то већи дио сопственим снагама. Да смо имали благовремену подршку ресорног министарства и да нисмо морали да се бавимо магијом да бисмо сами нашли средства, било би нам много лакше да све направимо. Морам да додам да смо имали и разумијевање бројних сарадника наше куће, на чему смо им захвални. Нажалост, много исцрпљује и умара све то, јер нас одвлачи од суштине нашег посла и одузима драгоцјено вријеме. Након "Шина" настављамо рад са пробама представе радног назива "Срећно, Ади" на сцени "Петар Кочић" у режији Дајане Јосиповић, младе редитељке родом из Добоја, која је завршила ФДУ у Београду. На великој сцени тренутно радимо на комаду "Госпођа Олга" у режији још једног сјајног редитеља млађе генерације Југа Ђорђевића. Овај комад радимо у копродукцији са Народним позориштем из Београда и ово је наставак сарадње између наша два позоришта.

ГЛАС: Једна од ствари која је неминовна за развој позоришне сцене јесте њена децентрализација, почело је с радом Народно позориште Источно Сарајево, ту су одраније Приједор, Бијељина и Градишка, полако поново оживљава и сцена у Требињу. Колико НПРС, као кровна позоришна институција, помаже и колико може помоћи у овом развојном процесу сцене?

САВАНОВИЋ: Народно позориште помаже колико може. Али мислим да није ствар у томе да им ми помажемо довијека, јер су то аутономне институције које би требало да имају своје планове рада и развоја у односу на средину у којој раде. По мом мишљењу једино се у Бијељини, од свих ових набројаних средина, види смислен рад и константан напредак. Добро је што су запаљене позоришне ватре широм Републике Српске, али се сад мора паметно и промишљено улагати у људе који воде та позоришта да би све то имало смисла. Не можемо се правити луди и рећи да је у реду да било које позориште има репертоар састављен искључиво од гостујућих представа и то више мјесеци, а да не игра своје представе.

ГЛАС: У припреми је нови закон о позоришту. Колико је струка, а ту свакако мислимо на НПРС, као водећу институцију домаће позоришне сцене, консултована у вези са његовом припремом?

САВАНОВИЋ: Нажалост, однос министарства према позориштима, али и другим институцијама културе, годинама је најблаже речено зачуђујући. Људи који воде те институције и већина запослених то исто тако годинама прећуткују, јер чувају своје позиције и пристају на понижавајуће компромисе по културу. Приједлог закона долази након вишегодишњег непостојања комуникације између министарства и позоришта. Хоћу да кажем да није довољно радити како је до сада рађено, није нормално да се министарство не занима за стање ствари на терену, није довољно сликати се на премијерама или отварањима изложби, а не показати интересовање за то што имамо неодговарајуће систематизације, што не можемо да запослимо младе људе, што нам радници одлазе јер су слабо плаћени, што свака киша поплави зграду позоришта. Начин на који је формирана радна група, састав радне групе као и рокови који су стављени пред радну групу не дају нимало простора за оптимизам. Врхунац јавашлука је податак да је члановима радне групе послат погрешан документ као приједлог овог закона и да је та грешка исправљена неколико дана након тога... Запослени у министарству треба да схвате да ми нисмо непријатељи једни другима, него би требало да сарађујемо и комуницирамо. Оно што ме охрабрило је реакција новог министра на све ове проблеме и ја се надам да ће он и у даљем раду показати да га ови проблеми суштински занимају и да само тако можемо имати бољу културу у Републици Српској.

Опроштај

ГЛАС: Народно позориште се ове године, нажалост, заувијек опростило од своја два дугогодишња глумца Добрице Агатоновића и Ђорђа Марковића, два врсна умјетника, који су сваки на свој начин дали велик допринос кући у којој су радили.

САВАНОВИЋ: Мијења се крвна слика нашег позоришта. Одлазе старије колеге које су нас дочекивале када смо долазили. Међу нама је све мање оних који су учинили да позориште не стане током рата. Морамо им бити захвални на томе. И на много чему другом. Част ми је да сам познавао ова два човјека Ђорђа и Агу. Надам се само да ће моја генерација млађима пренијети колико су они нама дали и пренијели.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.