Љиљана Шево: Фреске неправедно потцијењене

Нова технологија нужно не угрожава традицију, напротив, она може да помогне у њеном очувању и презентацији.

Рекла је ово у интервјуу "Гласу Српске" историчар умјетности др Љиљана Шево, добитница награде "Ступље" Сајма књиге у Бањалуци за његовање православне традиције и духовности за књигу "Српско зидно сликарство 18. вијека у византијској традицији" у издању "Aрт принта".

- Много бих се радовала када би добре фотографије зидног сликарства, иконописа, умјетничког занатства из наше баштине биле доступне, са провјереним и ажурираним подацима, на интернет страницама - рекла је Шево.

ГЛAС: Шта Вама значи награда коју сте добили на Сајму књиге?

ШЕВО: Награда за његовање православне традиције и духовности чини ми част и доживљавам је као значајно признање за труд уложен у истраживања, припремање и писање ове монографске студије. Веома ме радује што су чланови жирија препознали и тај труд и важност научних трагања у овој области за цјелокупну националну традицију и духовност. То охрабрује тим више што 18. вијек није вријеме узлета и сјаја у богатој српској историји, већ, напротив, доба тешких искушења за очување националног бића.

ГЛAС: Какав је значај Ваше књиге и можете ли нам рећи нешто више о вишегодишњим истраживањима, на основу којих је књига и настала?

ШЕВО: О значају књиге треба да говоре рецензенти, издавач, публика. Књига јесте резултат вишегодишњих теренских и архивских истраживања. Тридесетак цркава са сачуваним зидним сликарством рађеним у 18. вијеку у византијској традицији налазе се на веома широком простору на којем је у том вијеку живио српски народ - од румунског Баната до Боке Которске и од сјевера Мађарске до Хиландара. Припрема и истраживања су подразумијевали боравак у манастиру Бездину код Aрада, Шемљугу код Темишвара, Српском Ковину код Будимпеште, Месићу код Вршца, Враћевшници и Драчи код Крагујевца, Пелинову и Мркови у Боки, Добрићеву, Никшићу. Српски национални корпус тог времена подијељен је на већи дио који живи на територији конзервативне Османске империје и онај који се послије такозване велике сеобе нашао на простору европског, просвијећеног Хабзбуршког царства. Наравно да су ове околности битно утицале на стваралаштво, али је заједнички именилац за све, овом студијом обухваћене цјелине зидног сликарства, оданост старој византијској ликовној пракси. Она дјелује анахроно у односу на токове ликовне продукције Европе тог раздобља, али је српским наручиоцима гарантовала очување православности, које је једнако било угрожено и под Османлијама и под Хабзбурзима, а које је поистовјећивано са националним идентитетом.

ГЛAС: Колико, према Вашем мишљењу, у ери дигитализације и савремених токова полажемо на његовање наше традиције и духовности?

ШЕВО: Дјела мање значајних ренесансних и барокних, италијанских или холандских мајстора доступна су на мрежи - зашто не би биле и фреске из наших цркава. Књига за коју сам добила награду је намијењена у већој мјери истраживачима специјализованим за ову област, а мање широкој читалачкој публици, али је то вриједан умјетнички материјал - поред сопоћанског и милешевског живописа, треба да се зна и за онај из Војловице, Ходоша, Секешфехервара. И други видови баштине, чак и нематеријалне, треба да буду доступни на тој глобалној мрежи - од ојкаче до ручно кованих варцарских коса.

Нови пројекти

ГЛAС: Радите ли на неком новом пројекту?

ШЕВО: Остајем на свом подручју - српска умјетност у времену османске власти, од 16. до краја 18. вијека. Много је још неистражених и непубликованих, а вриједних, градитељских и сликарских остварења из тог времена, чије је стваралаштво каткад неправедно потцијењено. A кад се истраживања приведу крају и заокруже неке синтезе и закључци, обавеза је истраживача да их објелодани.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.