Љиљана Чекић: Најмање улога за средњу генерацију

Дође једно доба када је човјек сувише млад да би играо старе ликове, а премлад да би играо родитеље тих младих глумаца - рекла је у интервјуу за "Глас Српске" глумица Народног позоришта Републике Српске Љиљана Чекић.

Она је на Позоришним играма у Јајцу награђена за улогу Даме из Кабареа у представи "Гробница за Бориса Давидовича" Позоришта Приједор.

Љиљану Чекић бањалучка публика има прилику да гледа у представи "Женидба и удадба" на великој сцени Народног позоришта РС, у којој глуми Кумачу.  

* ГЛAС: Награђени сте за улогу у представи "Гробница за Бориса Давидовича". Колико је та улога специфична у односу на оне које сте раније радили?

ЧЕКИЋ: Награде су увијек знак признања за одређени рад. Увијек обрадују глумца, а претпостављам и друге ствараоце кад год се препозна рад, уложени труд и енергија која се створи радећи на одређеној представи. Рад на овој представи био ми је другачији од цијелог досадашњег позоришног искуства. Представу сам почела да радим стандардно, имала сам текст и улогу коју сам требала да играм, Марију Григоровну, која има двије сцене. Aли десило се нешто сасвим друго, редитељ Градимир Гојер је имао мало атипичну концепцију представе. Он је планирао да на просценијуму има глумце који ће коментарисати догађања у представи и објашњавати публици шта се дешава. На тај начин почела сам да радим на још једном лику, Дами из кабареа. Временом, тај лик је толико порастао да је постао далеко приоритетнији у односу на онај који има своје сцене у кавезу. У кавезу је рационални дио представе, гдје су двије сцене Марије Григоровне, а на простору испред просценијума одвијају се сцене Даме из кабареа. Из тог разлога је тај мој ангажман и рад на представи био битно другачији од неких других улога.

* ГЛAС: Aутор сте књиге "Ток у глумачкој умјетности". Шта се све догађа иза сцене док се глумци припремају за нову представу?

ЧЕКИЋ: Уобичајени рад на представи почиње од читаћих проба. Тако је у институционализованим позориштима. Мада постоји и другачији начин рада, када се креће од неке импровизације или одређене идеје. Aли, то су ипак авангардна позоришта. Позоришне представе у којима сам играла почињу од текстуалног предлошка, односно драмског текста. Премијерним играњем завршава се рад на представи и она почиње да живи. То је као када човјек дипломира. Представа је нека врста дипломског рада и послије тога почиње надоградња. Aко је представа добра, она почиње да се надограђује, сваким новим играњем постаје чвршћа и боља. A ако је урађена релативно лоше или ако није имала одређен број реприза, престаје да се игра. Посљедње пробе су оне у којима је човјек у потпуности у представи. Тада је 24 сата у представи и престаје његов приватни живот. Посљедњих дана рада на представи то се дешава цијелом ансамблу. Неопходна је тишина и самоћа да би глумац могао да има концентрацију прије пробе и представе.

* ГЛAС: Да ли средња генерација глумаца, којој припадате, има прилику да се често појављује у представама?    

ЧЕКИЋ: Најмање је улога написано за ту средњу генерацију. Не можемо да играмо мајке и очеве младића и дјевојака јер не можемо својим изгледом то да "покријемо". Са друге стране, довољно смо стари кад не можемо да преваримо публику да бисмо били млади на сцени. Често се дешава да глумци у фази послије прве младости мање играју. Када прође тај период, интензивније се враћају на сцену.  

Пробе

- Обично се глумци на првој проби упознају са оним што им слиједи у идућем периоду и у старту могу да имају оквирно слику будуће улоге коју ће премијерно да одиграју. Уопште нисам знала да ћу играти још један лик у представи "Гробница за Бориса Давидовича" и он се у току настајања развијао. Имала сам мање времена за стварање тог лика него што је то уобичајено у позоришту - каже Љиљана Чекић.  

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.