Љиљана Чекић - Емоције из дубине сцене

БAЊA ЛУКA - Наша публика је као и свака друга. Човјек једе оно што му се сервира. Тако и публика гледа оно што јој се приказује. Aко их навикнемо да гледају барем једног или два Шекспира годишње, онда ће та публика бити увјежбана, имаће кондицију да гледа представе које трају, рецимо, три сата.

Ово је рекла драмски умјетник-стручни сарадник Народног позоришта Републике Српске Љиљана Чекић, која игра у новој представи Позоришта Приједор "Гробница за Бориса Давидовича", по тексту Данила Киша, а у режији Градимира Гојера.

- Кишов текст "Гробница за Бориса Давидовича" је послужио као основа за овај комад, али је редитељ током рада на представи урадио одређену врсту доградње. Ништа није мијењао и свака ријеч која се чује са сцене је аутентична Кишова реченица. Пошто је Киш сам по себи сложен и доста комплексан писац, да би приближио ову представу гледаоцима, Гојер је додавао друге текстове који су такође из Кишовог опуса - рекла је Чекићева.

Осим улоге госпође Попко, Љиљана Чекић у овом комаду игра и даму из кабареа, која је, како она каже, једна врста коментатора.

- С једне стране је госпођа Попко, која се налази у дубини сцене, која има јасну емоцију, јасне односе, која има партнере. И то је нешто што је уобичајен глумачки задатак. Aли, са друге стране је коментатор који сједи на просценијуму и који се ту налази са паузама, нека скоро два и по сата и говори десетак, петнаест монолога - истакла је Чекићева.

Ова улога је, каже, била веома тешка, јер је монолошка структура сама по себи компликована, а сугестивност којом се говори мора бити толико велика да држи пажњу публике.

Ова глумица недавно је објавила књигу "Ток у глумачкој умјетности", која је публикација њеног магистарског рада.

- Бавим се естетиком глуме, на начин у којем објашњавам да је глума унутрашње мотивисана радња. Када глумац који је нешто доживио, али није имао артикулисано изречену мисао, пронађе то у рукопису свога колеге, онда мислим да је то врло корисно - истакла је Чекићева.

Додала је да је посебно радује што су и људи који нису из свијета позоришне умјетности за ову књигу рекли да је веома занимљива и корисна.

Докторска теза

- У докторској тези се бавим истраживањем позоришта у Бањој Луци, у периоду од 1930. до 1934. године. Мислим да је то значајно, поготово зато што су се појавиле неке тезе да овом граду није требало позориште. Aли, град ми није помогао суфинансирањем ове тезе. Ваљда због рецесије, прво што се "реже" су финансије за научноистраживачки рад - нагласила је Љиљана Чекић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.