Лазар Петровић: Млада публика је будућност позоришта

У Ваљево сам се вратио управо са том жељом да оснујем позориште односно позоришну трупу.

'Ајде да кажемо, папиролошки то је било завршено крајем 2023. Морам да споменем да Дом културе у Ваљеву преко годину и по дана није радио, дакле, није било ни представа ни концерата нити било каквих други културних догађаја, због реконструкције, стога је град једноставно пао у неку врсту апатије, што није добро за град који има велику традицију.

Рекао је ово за "Глас Српске" Лазар Петровић, глумац, говорећи о мотивима  да се упусти у авантуру оснивања позоришта у Ваљеву који носи име "Мали театар". Талентовани умјетник истиче да му је одувијек била жеља да ради на сцени која ће имати континуитет и да би се у његовом родног граду на неки начин оформила позоришна сцена на дуже стазе.

- Искрено, мени је жеља била да имам мало сцену која ће имати континуитет, али не да то буде: "Хеј, данас се дешава културни догађај, а већ следећи за пола године". То, никако! (смех ) Имао сам ту срећу да уз помоћ пријатеља, затим неколико спонзора, између осталог, друштва извођача "Владимир Мандић Манда" који су ми уступили простор, те сам на тај начин успео да организујем један вид мале сцене, прецизније речено, камерне сцене која броји 87 места и верујем да је то један степеник да једнога дана можда Ваљево напокон добије професионално позориште, зашто да не ! (смех). Међутим, за сада смо у туђем и изнајмљеном простору па су због тога представе претежно уторком када добијамо термин. Али надам се да ћемо у наредном периоду имати и друге термине и најбитније је сада да се наша публика устали те да стекне навику да долази у позориште, рекао је талентовани глумац.

ГЛАС: Колико је овај подухват једна врста рјешења да се публика, посебно она млађа, уведе у свијет позоришне умјетности ?

ПЕТРОВИЋ: Видите, да би привукли публику у позориште, морамо радити са млађим генерацијама не би ли оне стекле навику одласка у позориште. Пре свега правим репертоаром, квалитетним представама са одговарајућом поруком и поуком само тако можете створити праву позоришну публику. Узгред, наш план је да барем једном месечно имамо дечију представу где ће долазити деца од 6, 7, 8 година која ће већ за десет година бити одрасли људи који су стекли навику да одлазе у позориште, небитно да ли ће живети тада у Ваљеву или негде другде, битно је да ће наставити да одлазе у позориште, ако ме разумете ! Дакле, то је оно на чему највише радимо, верујем да смо на добром путу. 

ГЛАС : Можете ли нам открити ауторске контуре будућности Вашег новоотвореног театра, тј. шта имате у плану када је у питању креирање репертоара? 

ПЕТРОВИЋ: Тренутно нам је у плану, као што рекох малопре, да имамо гостујуће представе, пошто још немамо свој репертоар за који ће нам требати отприлике годину дана за то, знате и сами колико то изискује времена и труда. Међутим, жеља нам је да у новој позоришној сезони, која ће трајати од октобра па све до јуна, имамо барем две премијере. Морам да споменем да ћемо ову сезону затворити са једном премијером. Наравно, радује ме чињеница што смо за врло кратак период успели да организујемо неколико квалитетних представа, имали смо задовољство и част да угостимо дивне драмске умјетнике као што су: Иван Перковић, Александар Ристановић, Милена Божић и многе друге. Даће Бог да буде тако и у будућности. Елем, важно је истакнем, да у моментима када немамо позоришне активности, за нашу публику биће организоване пројекције култних филмова што ће бити права посластица за све љубитеље седме уметности и још доста тога смо наумили, али не бисмо за сада све откривали. (смех). 

ГЛАС : Ви сте скоро читав свој живот посветили позоришној умјетности што се да примијетити поготову из овог Вашег нимало наивног подухвата који носи назив "Мали театар". По вама, који су циљеви и задаци домаћег театра? 

ПЕТРОВИЋ: Позориште има за циљ да укаже друштву неправилности у којима се налази. Зато је позориште увек имало шта да каже и имаће! Јер ако позориште ствара разоноду, оно губи своју сврху. Знате, ви кад погледате представу у позоришту затим изађете након ње и ако се тада искрено не запитате "шта сам ја то гледао" и "због чега сам ја то гледао", сасвим сигурно да сте на погрешном путу, зато што то нема никакву духовну сврху. С друге стране, срећом, на нашим просторима заиста има доста квалитетних представа које просто терају човека на размишљање и које и те како освешћују човекову душу и такве се представе памте за цео живот. По мени, задатак позоришта одувек је био да подиже људску свест те да тера човека на дубља, нека истинитија промишљања која су од круцијалног значаја за сваку уметност.

ГЛАС: Ко је највише заслужан за Вашу љубав ка театру и свему ономе што је везано за умјетност ? 

ПЕТРОВИЋ: Људи који су заслужни  за моју љубав ка позоришту махом су људи из мог родног Ваљева. Нарочито, наставници српског и књижевности који су де факто нешто препознали у мени, а то нешто што ће ме касније и определити за глумца, ваљда (смех). Сећам се, у почетку су ме позивали да одлазим на разна такмичења у рецитовању, затим сам убрзо преко њих ушао и у аматерско позориште "Абрашевић" и на томе сам им до неба захвалан. Коначно, на мене као младог глумца велики утицај је учинио легендарни Небојша Глоговац. Поготово када сам га гледао у култној представи "Хадерсфилд". Још тада сам схватио која је  сила гледати нешто уживо, гледати човека који се као свећа истапа на сцени, која енергија  човече. Сада када се присећам, помишљао сам тада  у себи: "Боже, па и ја бих волео да једног дана овако нешто достигнем односно барем да тежим ка томе" (смех).

ГЛАС: Глуму сте студирали у класи Јелене Трепетове Костић која важи за једног од навећих позоришних педагога на овим просторима. Заједно са Вама студирала су позната глумачка имена попут: Лее Секулић, Наташе Остојић, Сенада Милановића.. Чему Вас је највише научила Јелена Трепетова Костић, који су то савјети које ћете вјечно памтити?

ПЕТРОВИЋ: Никада нећу заборавити њену чувену реченицу: "Глумац је најбољи када је уморан и гладан".  И то је тачно, знате. (смех) . Инспирација и стваралаштво махом долази из момената неугоде.  Дакле, када смо потпуно ушушкани и утуткани једноставно немамо потребу за правим уметничким изражајем. Тако нам је често наша професорка говорила и у потпуности је имала право, заиста, јер је то сурова истина. Занимљиво је, да је моја професорка радила са нама доста придавајући значај на "односу" са партнером односно како ћемо "осетити" партнера што је од изузетне важности за сваког глумца. Што би значило ако сте рецимо на сцени, и немате текст, али ви у том случају играте "слушањем"?! Јер само тада када партнери на сцени осећају или боље речено, када се та "лоптица" лепо пребацује, онда та сцена има душу и може да пређе на публику, а све остало је нека врста привида и имитације. 

ГЛАС: Бањалучка публика и дан-данас се радо присјећа чувене представе "Пјесме моје" у ГП "Јазавац" у режији  Марка Вукосава гдје сте на маестралан начин изнијели вашу улогу. Сада кад евоцирате успомене на овај драгоцјени пројекат, шта Вам најприје долази кроз сјећање?

ПЕТРОВИЋ: Дефинивно, представу "Пјесме моје", која је нека врста кабаретске представе, смо са великим успехом играли у ГП "Јазавац" у Бањалуци,  те врло често волим да евоцирам успомене из тог времена када смо радили на том пројекту. Та представа ми је драга из више неких фактора, али један и онај најбитнији јесте заправо одлична глумачка подела. Мислим да смо тада направили одличну представу, направили смо нешто што није баш типично за позоришне кругове. Нас седам или осам колико нас је било заиста је живело ту представу, и та се кохезија видела и са разлогом је побрала велике симпатије публике и на то сам поносан.

ГЛАС: Ви сте у неколико наврата имали прилику да сарађујете са Марком Вукосавом и по многим критичарима једним од најбољих млађих редитеља на нашим просторима? 

ПЕТРОВИЋ: Рад са Марком ми је одувек био занимљив. Верујте, у раду са њим никада не знате како ћете доћи до тог финалног решења, доста непредвидљив аутор, што је одлично за уметника и то је оно што га чини другачијим од осталих. Процеси су увек хаотични те се ради великим темпом. Марко је уметник који зна како прићи глумцу на непосредан и нормалан начин, има кључ и неку врсту моћи да отвори глумца на прави начин. Рецимо, ако глумац има неки проблем везан за његов лик, верујте ми, Марко би често знао у једној реченици све глумчеве недоумице да распрши и да реши читав низ дилема које муче глумца. Мало је таквих редитеља, искрено. Без лажне скромности, али то је један од редитеља са којима највише волим да радим. 

ПРИВАТНО

ГЛАС: Како изгледа свијет Лазара Петровића ван умјетничких елемената ? 

ПЕТРОВИЋ: Последњих месеци немам баш слободног времена, јер сам задње атоме снаге уложио и посветио у отварање "Малог театра", али када га имам онда највише волим да бежим из урбане средине у неку нетакнуту природу. То ми причињава највеће задовољство. Волим да шетам у природи. Волим да берем гљиве. Волим да берем лековито  биље. Волим да шетам по шуми и планини што би рекли наши: "Волим да пустим мозак на испашу", кад год ми се укаже прилика за то . Једноставно та врста медитације уме да напуни батерије.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.