Lazar Petrović: Mlada publika je budućnost pozorišta

U Valjevo sam se vratio upravo sa tom željom da osnujem pozorište odnosno pozorišnu trupu.

'Ajde da kažemo, papirološki to je bilo završeno krajem 2023. Moram da spomenem da Dom kulture u Valjevu preko godinu i po dana nije radio, dakle, nije bilo ni predstava ni koncerata niti bilo kakvih drugi kulturnih događaja, zbog rekonstrukcije, stoga je grad jednostavno pao u neku vrstu apatije, što nije dobro za grad koji ima veliku tradiciju.

Rekao je ovo za "Glas Srpske" Lazar Petrović, glumac, govoreći o motivima  da se upusti u avanturu osnivanja pozorišta u Valjevu koji nosi ime "Mali teatar". Talentovani umjetnik ističe da mu je oduvijek bila želja da radi na sceni koja će imati kontinuitet i da bi se u njegovom rodnog gradu na neki način oformila pozorišna scena na duže staze.

- Iskreno, meni je želja bila da imam malo scenu koja će imati kontinuitet, ali ne da to bude: "Hej, danas se dešava kulturni događaj, a već sledeći za pola godine". To, nikako! (smeh ) Imao sam tu sreću da uz pomoć prijatelja, zatim nekoliko sponzora, između ostalog, društva izvođača "Vladimir Mandić Manda" koji su mi ustupili prostor, te sam na taj način uspeo da organizujem jedan vid male scene, preciznije rečeno, kamerne scene koja broji 87 mesta i verujem da je to jedan stepenik da jednoga dana možda Valjevo napokon dobije profesionalno pozorište, zašto da ne ! (smeh). Međutim, za sada smo u tuđem i iznajmljenom prostoru pa su zbog toga predstave pretežno utorkom kada dobijamo termin. Ali nadam se da ćemo u narednom periodu imati i druge termine i najbitnije je sada da se naša publika ustali te da stekne naviku da dolazi u pozorište, rekao je talentovani glumac.

GLAS: Koliko je ovaj poduhvat jedna vrsta rješenja da se publika, posebno ona mlađa, uvede u svijet pozorišne umjetnosti ?

PETROVIĆ: Vidite, da bi privukli publiku u pozorište, moramo raditi sa mlađim generacijama ne bi li one stekle naviku odlaska u pozorište. Pre svega pravim repertoarom, kvalitetnim predstavama sa odgovarajućom porukom i poukom samo tako možete stvoriti pravu pozorišnu publiku. Uzgred, naš plan je da barem jednom mesečno imamo dečiju predstavu gde će dolaziti deca od 6, 7, 8 godina koja će već za deset godina biti odrasli ljudi koji su stekli naviku da odlaze u pozorište, nebitno da li će živeti tada u Valjevu ili negde drugde, bitno je da će nastaviti da odlaze u pozorište, ako me razumete ! Dakle, to je ono na čemu najviše radimo, verujem da smo na dobrom putu. 

GLAS : Možete li nam otkriti autorske konture budućnosti Vašeg novootvorenog teatra, tj. šta imate u planu kada je u pitanju kreiranje repertoara? 

PETROVIĆ: Trenutno nam je u planu, kao što rekoh malopre, da imamo gostujuće predstave, pošto još nemamo svoj repertoar za koji će nam trebati otprilike godinu dana za to, znate i sami koliko to iziskuje vremena i truda. Međutim, želja nam je da u novoj pozorišnoj sezoni, koja će trajati od oktobra pa sve do juna, imamo barem dve premijere. Moram da spomenem da ćemo ovu sezonu zatvoriti sa jednom premijerom. Naravno, raduje me činjenica što smo za vrlo kratak period uspeli da organizujemo nekoliko kvalitetnih predstava, imali smo zadovoljstvo i čast da ugostimo divne dramske umjetnike kao što su: Ivan Perković, Aleksandar Ristanović, Milena Božić i mnoge druge. Daće Bog da bude tako i u budućnosti. Elem, važno je istaknem, da u momentima kada nemamo pozorišne aktivnosti, za našu publiku biće organizovane projekcije kultnih filmova što će biti prava poslastica za sve ljubitelje sedme umetnosti i još dosta toga smo naumili, ali ne bismo za sada sve otkrivali. (smeh). 

GLAS : Vi ste skoro čitav svoj život posvetili pozorišnoj umjetnosti što se da primijetiti pogotovu iz ovog Vašeg nimalo naivnog poduhvata koji nosi naziv "Mali teatar". Po vama, koji su ciljevi i zadaci domaćeg teatra? 

PETROVIĆ: Pozorište ima za cilj da ukaže društvu nepravilnosti u kojima se nalazi. Zato je pozorište uvek imalo šta da kaže i imaće! Jer ako pozorište stvara razonodu, ono gubi svoju svrhu. Znate, vi kad pogledate predstavu u pozorištu zatim izađete nakon nje i ako se tada iskreno ne zapitate "šta sam ja to gledao" i "zbog čega sam ja to gledao", sasvim sigurno da ste na pogrešnom putu, zato što to nema nikakvu duhovnu svrhu. S druge strane, srećom, na našim prostorima zaista ima dosta kvalitetnih predstava koje prosto teraju čoveka na razmišljanje i koje i te kako osvešćuju čovekovu dušu i takve se predstave pamte za ceo život. Po meni, zadatak pozorišta oduvek je bio da podiže ljudsku svest te da tera čoveka na dublja, neka istinitija promišljanja koja su od krucijalnog značaja za svaku umetnost.

GLAS: Ko je najviše zaslužan za Vašu ljubav ka teatru i svemu onome što je vezano za umjetnost ? 

PETROVIĆ: Ljudi koji su zaslužni  za moju ljubav ka pozorištu mahom su ljudi iz mog rodnog Valjeva. Naročito, nastavnici srpskog i književnosti koji su de fakto nešto prepoznali u meni, a to nešto što će me kasnije i opredeliti za glumca, valjda (smeh). Sećam se, u početku su me pozivali da odlazim na razna takmičenja u recitovanju, zatim sam ubrzo preko njih ušao i u amatersko pozorište "Abrašević" i na tome sam im do neba zahvalan. Konačno, na mene kao mladog glumca veliki uticaj je učinio legendarni Nebojša Glogovac. Pogotovo kada sam ga gledao u kultnoj predstavi "Hadersfild". Još tada sam shvatio koja je  sila gledati nešto uživo, gledati čoveka koji se kao sveća istapa na sceni, koja energija  čoveče. Sada kada se prisećam, pomišljao sam tada  u sebi: "Bože, pa i ja bih voleo da jednog dana ovako nešto dostignem odnosno barem da težim ka tome" (smeh).

GLAS: Glumu ste studirali u klasi Jelene Trepetove Kostić koja važi za jednog od navećih pozorišnih pedagoga na ovim prostorima. Zajedno sa Vama studirala su poznata glumačka imena poput: Lee Sekulić, Nataše Ostojić, Senada Milanovića.. Čemu Vas je najviše naučila Jelena Trepetova Kostić, koji su to savjeti koje ćete vječno pamtiti?

PETROVIĆ: Nikada neću zaboraviti njenu čuvenu rečenicu: "Glumac je najbolji kada je umoran i gladan".  I to je tačno, znate. (smeh) . Inspiracija i stvaralaštvo mahom dolazi iz momenata neugode.  Dakle, kada smo potpuno ušuškani i ututkani jednostavno nemamo potrebu za pravim umetničkim izražajem. Tako nam je često naša profesorka govorila i u potpunosti je imala pravo, zaista, jer je to surova istina. Zanimljivo je, da je moja profesorka radila sa nama dosta pridavajući značaj na "odnosu" sa partnerom odnosno kako ćemo "osetiti" partnera što je od izuzetne važnosti za svakog glumca. Što bi značilo ako ste recimo na sceni, i nemate tekst, ali vi u tom slučaju igrate "slušanjem"?! Jer samo tada kada partneri na sceni osećaju ili bolje rečeno, kada se ta "loptica" lepo prebacuje, onda ta scena ima dušu i može da pređe na publiku, a sve ostalo je neka vrsta privida i imitacije. 

GLAS: Banjalučka publika i dan-danas se rado prisjeća čuvene predstave "Pjesme moje" u GP "Jazavac" u režiji  Marka Vukosava gdje ste na maestralan način iznijeli vašu ulogu. Sada kad evocirate uspomene na ovaj dragocjeni projekat, šta Vam najprije dolazi kroz sjećanje?

PETROVIĆ: Definivno, predstavu "Pjesme moje", koja je neka vrsta kabaretske predstave, smo sa velikim uspehom igrali u GP "Jazavac" u Banjaluci,  te vrlo često volim da evociram uspomene iz tog vremena kada smo radili na tom projektu. Ta predstava mi je draga iz više nekih faktora, ali jedan i onaj najbitniji jeste zapravo odlična glumačka podela. Mislim da smo tada napravili odličnu predstavu, napravili smo nešto što nije baš tipično za pozorišne krugove. Nas sedam ili osam koliko nas je bilo zaista je živelo tu predstavu, i ta se kohezija videla i sa razlogom je pobrala velike simpatije publike i na to sam ponosan.

GLAS: Vi ste u nekoliko navrata imali priliku da sarađujete sa Markom Vukosavom i po mnogim kritičarima jednim od najboljih mlađih reditelja na našim prostorima? 

PETROVIĆ: Rad sa Markom mi je oduvek bio zanimljiv. Verujte, u radu sa njim nikada ne znate kako ćete doći do tog finalnog rešenja, dosta nepredvidljiv autor, što je odlično za umetnika i to je ono što ga čini drugačijim od ostalih. Procesi su uvek haotični te se radi velikim tempom. Marko je umetnik koji zna kako prići glumcu na neposredan i normalan način, ima ključ i neku vrstu moći da otvori glumca na pravi način. Recimo, ako glumac ima neki problem vezan za njegov lik, verujte mi, Marko bi često znao u jednoj rečenici sve glumčeve nedoumice da rasprši i da reši čitav niz dilema koje muče glumca. Malo je takvih reditelja, iskreno. Bez lažne skromnosti, ali to je jedan od reditelja sa kojima najviše volim da radim. 

PRIVATNO

GLAS: Kako izgleda svijet Lazara Petrovića van umjetničkih elemenata ? 

PETROVIĆ: Poslednjih meseci nemam baš slobodnog vremena, jer sam zadnje atome snage uložio i posvetio u otvaranje "Malog teatra", ali kada ga imam onda najviše volim da bežim iz urbane sredine u neku netaknutu prirodu. To mi pričinjava najveće zadovoljstvo. Volim da šetam u prirodi. Volim da berem gljive. Volim da berem lekovito  bilje. Volim da šetam po šumi i planini što bi rekli naši: "Volim da pustim mozak na ispašu", kad god mi se ukaže prilika za to . Jednostavno ta vrsta meditacije ume da napuni baterije.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.